I tak' ima onih lepi i onih ružnih dana. Uglavnom je odnos 1:1, ali nije pravilo. Neko pamti samo lepe trenutke, pa se čini da je neka godina bolja od prethodne ili će biti bolja od sledeće. Sa druge strane su ona zlopamtila kojima je svaki dan ružan na svoj način. Nekad znam i ja da budem takva. Nažalost.
Uvek postoji neki balans u životu. Na jedan ispit izađem totalno nespremna i položim ga, a za drugi štrebam noćima i bez problema padnem kao najzrelija crvena jabuka sa grane. Možemo i sam dan izdeliti na delove. Probudim se sa osmehom na licu i legnem u krevet sa istim, ali zato ostatak dana bude katastrofa.
Evo brat upravo stavlja slike sa Exita na facebook! Naravno da se svadjamo. Jer tamo gde je on lepo ispao ja nisam i obrnuto! I uvek tako. Ne znam da li postoji jedna slika na kojoj smo oboje normalni. Ali kažu da lepi ljudi ispadnu ružni na slikama, tako se i nas dvoje tešimo..
A što se Exita tiče - i nije bilo tako loše. Organizacija je iz godine u godinu sve lošija, ali je moje društvo ta 4 dana sve bolje i bolje. Opet to valjda neki balans. Ne može i ovce i nove i jare i pare. Mada, ja kad se zainatim, aj da vidim tog ko će imati hrabrosti da mi se suprotstavi. Al' znam i ja sebi postaviti previsok cilj u životu, pa sam ponekad i primorana da dignem ruke od svega. Vratim se ja uvek da pokušam još koji put kad niko ne gleda, nemojte me odati.
Nego, moja majka stvarno nije morala da brine za vreme Exita, sva 4 dana sam dočekala jutro na Tvrđavi, tako da se nikad po mraku nisam vraćala kući. Sam' da se pohvalim. Čak sam se i zaljubila tamo. Četvrti dan! Suze su mi od sreće krenule kad je ugledah, ali nisam imala hrabrosti da priđem i tako prokockah još jednu šansu. Ne mogu da opišem koliko se kajem. To je život. Ne mogu uvek da imam sreće..
Sad sam ja kao na raspustu, smaram se i lenčarim kod kuće. Mogla sam na Zlatiboru biti da bratu nisu ukrali novčanik sa mnogo para taj dan kad je krenuo u agenciju da nam uplati letovanje. Do sad sve zvuči kao da ovo i nije moja godina.
Nije tako loše kao što zvuči, bar se ja ne bunim. Uvek trudim da se smejem, pa makar se smejala i sama sebi. Uvek neke sitnice izvuku dan, učine da poletim visoko i da ostanem gore što je duže moguće. Upravo nas te sitnice vode kroz život. I upravo za njih je potrebno živeti..
I tako ja ispisah još jedan tekst, a da nista pametno nisam rekla. To nekako i liči na mene. Toliko za sad..
[ Generalna
]
24 Jul, 2012 00:39
[ Generalna
]
16 Februar, 2012 01:41
Večeras mi se raspoloženje spustilo za još jednu stepenicu niže. Nekako više ne mogu da navlačim osmeh na lice kada se ne osećam tako. Naučila sam da je u ovakvim situacijama najpametnije leći u krevet i zaspati.
Mrzim kada prođe dan, a ja ne ostavim neki trag iza sebe. Upravo takav je bio današnji dan. Prazan. Obojan nekom sumorno plavo-sivom bojom. A ta boja je sa sobom odvukla i moju volju. Tešim se da je sutra novi dan i da će ponovo zasijati sunce. Nadam se da će se noćas raspoloženje baciti niz stepenice, udariti o pod, a jutro hitrim korakom krenuti UZ iste.
Kada su aktuelni 'problemi' vezani za fax, molim se za neko bolje vreme. Kada su ti 'problemi' potisnuti u nekom drugom vremenu, uvek se nađe druga glupost da navuče zavese na sve ono dobro.
Iza tih zavesa, uvek se bavim istom problematikom i uvek me muče iste misli. Ali tu 'veliku' tajnu još nisam spremna da podelim ni sa kim..
Mrzim kada prođe dan, a ja ne ostavim neki trag iza sebe. Upravo takav je bio današnji dan. Prazan. Obojan nekom sumorno plavo-sivom bojom. A ta boja je sa sobom odvukla i moju volju. Tešim se da je sutra novi dan i da će ponovo zasijati sunce. Nadam se da će se noćas raspoloženje baciti niz stepenice, udariti o pod, a jutro hitrim korakom krenuti UZ iste.
Kada su aktuelni 'problemi' vezani za fax, molim se za neko bolje vreme. Kada su ti 'problemi' potisnuti u nekom drugom vremenu, uvek se nađe druga glupost da navuče zavese na sve ono dobro.
Iza tih zavesa, uvek se bavim istom problematikom i uvek me muče iste misli. Ali tu 'veliku' tajnu još nisam spremna da podelim ni sa kim..
[ Generalna
]
08 Februar, 2012 00:37
Volim što uvek izbegnem gužvu u autobusu kad putujem kući ili za NS. Nekako baš ubodem trenutak kad niko normalan neće da putuje..
Kao npr. Badnjak. Mislim, ko još putuje na Badnjak? Osim mene? Niko, naravno. Tad sam se baš osećala bitnom. Kao autobus ide samo zbog mene. U osnovnoj školi kad nam je učiteljica objašnjava kako se atentat može izvršiti samo na poznate osobe, a ne na obične ljude, uzela je baš mene kao primer. E ovog puta sam se osećala tako da učiteljica nije bila u pravu. Toliko bitnom! Hvala crkvi i verskim obeležjima što su mi omogućili da se tako osećam.
Večeras je bila slična situacija. Niko se nije usudio da kreće na put pod ovakvim vremenskim prilikama. Osim mene, naravno. Zavukla sam se u zadnji deo autobusa, a svetla su bila ugašena. Nekoliko putnika je ušlo i izašlo i oni su zabavljali vozača i konduktera dok sam ja nazad organizovala mini rep koncert. Naime, riknula mi je baterija na mp3 playeru, pa sam posegnula za mp3 pleyerom u mobilnom telefonu. Kako nisam ubacila novu muziku dobre dve godine, na play listi sam uglavnom pronašla dobar domaći rep repertoar. Sa slušalicama u ušima, bila sam večeras reper No.1! Hvala majci prirodi na ovom iskustvu..
[ Generalna
]
22 Januar, 2012 17:40
Nedavno sam, zbog konkursa, kroz oko objektiva počela da razmišljam o ovoj temi. Kakav sadržaj je potreban na fotografiji, a da predstavlja nas..
U 3 trenutka mi je bilo veoma žao što nisam imala fotoaparat kod sebe..
Prvi prizor je trenutak kada mladić, rom od nekih dvadesetak godina veoma strastveno čeprka po kontejneru. Obučen u narandžasti prsluk koji se oblači u slučaju automobilske nesreće, jednom rukom vršlja po kontejneru, a u drugoj ruci drži mobilni telefon prislonjen na uvo - telefonira..
Drugi dragocen prizor sam ugledala kroz staklo autobusa jednog petka na putu do kuće.. Bilo je veče, mrak, oko 22 časa, a grupa starih čovečuljaka (matoraca) ispija po ko zna koje pivo sedeći na stepenicama koje vode do ulaznih vrata prodavnice pogrebne opreme.
Treći prizor je danas posle podne obasjalo novosadsko sunce. Kroz centar je šetao pravoslavni pop, obučen svoju crnu mantiju koja je lepršala na blagom vetru. Na glavi je imao svoj standardni crni šeširić (izvinjavam se što se ne izražavam pravilno), a oko vrata su spokojno ležale bele slušalice. Baš kao one što se dobiju uz ipod..
Veoma mi je žao što ne mogu upravo ovim fotografijama da dočaram prizore..
[ Generalna
]
15 Oktobar, 2011 01:31
Na putu kući, izležavajući se u autobusu, pogleda zakucanog nevidljivim klinovima za mesec, setila sam se uvodnog predavanja o izvorima svetla.
Predstavnik sekundarnih izvora svetlosti, upravo je moj večerašnji protivnik u igri pogledima. Igru sam započela tražeći odgovore na mnoga pitanja.
Sedeći u zadnjem delu autobusa koji je sekao krivine punom brzinom, nije bilo lako zadržati igru aktivnom. Nisam spuštala pogled ni kad su ga oblaci potpuno prekrili. Bilo je neke magije u svetlosti koja se borila sa tamnom pamučnom masom. Vetar je često menjao pravac, ne najavljujući nove napade od strane tmurnih ratnika koji su se polako predavali, povlačili i nastavljali svojim putem. Nisu ni okrznuli sekundarnu svetlost. Poraz je bio neminovan. Bojno polje je ostalo čisto. Mogla sam bez većih prepreka da nastavim da se divim pečatima išaranim na mesečevoj kori. Magla koja se spustila ubrzo nakon borbe, nije se dugo zadržala. Na trenutak nas je mesec, uz pomoć magle, prevario pretvarajući se da ima oreol, ali to je bilo samo priviđenje koje je učinilo da u mojim očima mesec izgleda kao hladnokrvna zver enormne veličine. Dopustila sam da isisa preostalu energiju iz mene i da se nahrani njome. Postao je još veći i sjajniji. Bila sam na njegovoj teritoriji i izgubila ovu igru. Bez traženih odgovora poslao me je u san.
Pre nego što sam sklopila oči, primetila sam po koju zvezdu koje su mi svojim prisustvom dale nadu da će sutrašnji dan biti makar malo bolji od današnjeg.
Predstavnik sekundarnih izvora svetlosti, upravo je moj večerašnji protivnik u igri pogledima. Igru sam započela tražeći odgovore na mnoga pitanja.
Sedeći u zadnjem delu autobusa koji je sekao krivine punom brzinom, nije bilo lako zadržati igru aktivnom. Nisam spuštala pogled ni kad su ga oblaci potpuno prekrili. Bilo je neke magije u svetlosti koja se borila sa tamnom pamučnom masom. Vetar je često menjao pravac, ne najavljujući nove napade od strane tmurnih ratnika koji su se polako predavali, povlačili i nastavljali svojim putem. Nisu ni okrznuli sekundarnu svetlost. Poraz je bio neminovan. Bojno polje je ostalo čisto. Mogla sam bez većih prepreka da nastavim da se divim pečatima išaranim na mesečevoj kori. Magla koja se spustila ubrzo nakon borbe, nije se dugo zadržala. Na trenutak nas je mesec, uz pomoć magle, prevario pretvarajući se da ima oreol, ali to je bilo samo priviđenje koje je učinilo da u mojim očima mesec izgleda kao hladnokrvna zver enormne veličine. Dopustila sam da isisa preostalu energiju iz mene i da se nahrani njome. Postao je još veći i sjajniji. Bila sam na njegovoj teritoriji i izgubila ovu igru. Bez traženih odgovora poslao me je u san.
Pre nego što sam sklopila oči, primetila sam po koju zvezdu koje su mi svojim prisustvom dale nadu da će sutrašnji dan biti makar malo bolji od današnjeg.
