Hey..
Veče provela s drugarom.. Dobro, bivšim dečkom, al' ostali smo super drugovi..
To je onaj oko kojeg sam se dvoumila.. Nije ni važno.. Preslični smo tako da se uvek dobro zabavimo..
Kako sam ja uvek mirno dete, petak iskoristim da se izludujem sa gore spomenutim..
On se bavi parkurom (nešto tako), pa i mene uči neke lakše elemente..
Večeras smo hodali po bedemu visine neka 4-5 metra.. Feeling je predobar.. Srce mi je kucalo 200 na sat.. Adrenalin proradi u trenutku.. Osećaj da si živ.. Ne bojim se visine, ali kad hodaš po nečemu tako tankom.. Eh.. Posle smo skakali sa čega smo stigli.. Loodilo.. Baš se super osećam.. Niko s kim se družim to baš ne praktikuje, tako da ni meni ne daju to da radim.. Zato jedva čekam petak.. Uh..
E, da.. Bilo je večeras još nekih osećaja.. Možda.. Valjda.. Ne znam..
Sedeli smo na tom bedemu i pričali.. Bili smo okrenuti jedno prema drugom.. Javio se tu i osećaj sigurnosti, jer se s njim uvek osećam sigurno.. Ali, mislim da je tu bilo i još nečeg.. Osećala sam njegov dah na licu i setila se starih vremena.. Tad mi je srce kucalo još jače. Nisam smela posustati, pa smo nastavili hodati tj. on je trčao.. Ograda sportskog centra..
Prešli smo na igralište.. Gde smo letos mnoge večeri proveli gledajući zvezde.. Opet ludovali, pa onako zadihani se ljuljali na ljuljačkama. Naravno, kod nas ništa nije normalno, pa smo se ljuljali stojećki. Okrenuti jedno ka drugom.. Isti osećaj.. Pokušala sam da pobegnem od toga..
Next location.. Sportska hala..
E, tu smo se baš pentrali gde smo stigli.. I skakali.. Tako da smo se popeli na nešto baš visoko, nemam pojma šta je. I glumili onu slavnu scenu iz Titanika (ono na pramcu broda), samo nije bilo vetra.. Ali nema veze.. Na trenutak je spustio glavu na moje rame.. Isti osećaj..
Tada su naišli moj brat i najbolja drugarica..
Razišli smo se..
Ni sama ne znam zašto sad sve ovo pišem. I zašto slušam pesme koje su nekad bile samo njegove i moje. Pesme koje mi je uvek pevao dok sam bila u njegovom naručju.. Ne znam ni zašto sadrazmišljam o njemu..
Da li želim još nešto više? Ne znam.. Znam da sada imamo mnogo bolji odnos nego kada smo bili zajedno. Mada, razlog tome može biti što se sada mnogo bolje poznajemo. Osećam da sam ga tek u poslednjih mesec dana baš upoznala. Sve njegove dobre i loše strane. Sve mane i vrline..
Možda nije trebalo sve ovo da pišem.. Sada je kasno, za ne? Šta je, tu je..
Hvala na slušanju..
Bye..
Hey..
Eh, kako početi..
Sinoć sam se uplašila k’o nikad u životu..
Moja najbolja drugarka bila kod mene.. U jednom trenutku smo se baš zezali, a već u narednom toliko sam bila uplašena da mi je srce htelo iskočiti..
Na početku sve je bilo ok.. Kad smo moj brat i ja krenuli da je otpratimo kući, bilo joj je teško stajati na nogama, baš joj se spavalo.. Mi sve kontali, rasaniće se kad izađemo napolje.. Što nije bilo moguće jer nije bila pospana, nego joj je pao šećer..
Jedva je obukla jaknu i krenula da obuva patike.. Još se naslonila ne mene.. Sva sreća da sam je držala kad se onesvestila.. Baš meni na ruke.. TEK u tom trenutku sam skontala šta se dešava.. Odmah mi se odvrteo film kako je primila inzulin, ali i da nije dovoljno jela.. Držala sam je onako bez svesti dok je brat zvao njene. Toliko sam se uplašila da sam čak u jednom trenutku pomislila da ću je izgubiti.. Svašta mi je prošlo kroz glavu..
Stavili smo je na krevet, moja mama i brat su je pridržavali dok smo pokušavali da je održimo budnom. Klečala sam ispred nje, držala njenu ruku i čak zaplakala.. Ne znam zašto, ali brzo sam obrisala suze.. Tih nekoliko minuta dok njeni nisu došli meni su se činili kao večnost.. Minuta kao da nije trajala 60 sekundi, nego mnogo, mnogo više..
Napokon su stigli.. Znam da sam buljila u onaj aparat i čekala da se ispiše nivo šećera. Zauvek ću pamtiti taj broj.. 1,2.. A i onu ogromnu iglu koju smo joj gurnuli u ruku.. levu.. Ja sam joj sve vreme držala desnu ruku.. U trenu mi je stisnula ruku i u istom tom trenu mi se osmeh pojavio na licu.. Da nemam uši, smejala bi se oko glave.. Najlepši trenutak – kad se nasmejala.. Mada se ona smejala sve vreme (dok je koliko toliko bila ’’budna’’) i slala nam poljupce.. 
Dokaz da je za smejanje potreban mali broj mišića.. samo jedan..
Sve je bilo ok.. Ponovo je bila sa nama..
Sinoć dugo nisam mogla zaspati. Nisam mogla da sklopim sve kockice u glavi. Kako se to moglo desiti? Kako nisam odmah skontala šta se dešava? A toliko sam čitala o tome i trudila se da sve naučim.. Toliko mi je i ona pričala o tome. Ali, naravno, ja sam shvatila tek kad se onesvestila.. Mislim, bravo za mene.. Ovo je bila ironija.. Napokon sam zaspala. Naravno sa jastučićem u rukama koji sam dobila od nje.. Jedva sam čekala jutro da je zagrlim.. Onda mi je samo to bilo u glavi.. Da je zagrlim.. I da joj kažem koliko mi znači..
Tek sam jutros bila svesna svega.. Dosad nisam shvatala koliko je dijabetes opasan.. Sada znam.. O, znam..
Sve ovo me još promenilo.. Kako i ne bi..
Et’ to bi bilo sve.. za sada.. naravno, ima tu još mnogo toga..
Ipak, hvala na slušanju..
Bye.. 
Hey everyone..
I'm new here.. I'm little bit nervous, but it's ok.. 
Nadam se da će ovo biti mesto gde ću biti ono što jesam i reći šta mislim..
Sweet escape from real world..
Dovoljno za početak.. verujem da ćete me s vremenom upoznati..
I gotta go now.. Bye..
