Volim
kad legnem u krevet posle napornog dana, zazhmurim i pustim da se pred mojim
ochima odigra neverovatan bal raznovrsnih boja. Te boje ispisuju shashave rechi
i ludachke oblike. Shto bi narod rekao “Da ti pamet stane”, pa mashta krene da
slazhe raznobojna slova u vesele rechi sklapajuci smeshne rechenice zbog kojih
se kasnije kidam od smeha. Svaki moj
text obojan je nekom bojom.
Sve
je dobro dok se te rechenice ne pochnu sklapati sa slikama. Ja i moje
fotografsko pamcenje i bujna mashta. Mada, ne bunim se, mnogo puta me je moje
fotografsko pamcenje izvuklo tokom dosadashnjeg shkolovanja. Dok su se drugi
muchili pokushavajuci da nabubaju i potrefe redosled rechi u nekoj idiotski
napisanoj rechenici bez mnogo smisla, u mojoj glavi su otkacheni statisti vec
uveliko snimali klip o tome shta je pisac hteo da kazhe. Nikad mi nije bio
jasan taj nachin pamcenja u slikama, ali nikad se nisam preterano potrudila da
saznam o chemu se tu radi.
Mnoge
uobichajene i svakodnevne stvari uzimamo zdravo za gotovo. U mnogim sluchajevima
se nisamo ni zapitali od chega je sve poteklo. Zbog toga ne cenimo neke
svakodnevne rituale koji su nam na neki nachin postali svakidashnja tradicija.
Lepo je prisetiti se kako su nastale ili kada smo zapocheli pojedine stvari.
Kazhu
da su pocheci uvek teshki, a da su promene dobre. Zashto onda ljudi ulecu u nove stvari, a i dalje tvrde da se boje promena? Shta
je toliko strashno u tome? Shto je strashno promeniti frizuru ili uraditi neku
drastichnu promenu na sebi? Emocionalna vezanost? Da li to znachi da sam ja
osoba koja se ne vezuje? Nijedna ‘stvar’ mi nije toliko prirasla srcu da se ne
mogu odvojiti od nje. Jednostavno bez problema trazhim dalje i bolje. To je ta
zmija u meni koja svlachi svoje odelo, ostavi svoju proshlosti i krece u neshto
novo. Mnoga mesta su josh neistrazhena.
Mnoge stvari su josh neotkrivene. Zashto rezati krila onima koji zhele da lete?
Nasuprot
tome da je svaka promena dobra, javlja se chinjenica da “Sve shto je dobro ne
valja menjati”. Onda bi stvarno covek trebao dobro da rzmisli pre svakog
nachinjenog koraka. Ali gde je tu onda impulsivnost medju svim tim
prorachunima? A od svakog chujemo “Budi spontan”. Gde je spontanost u svemu
tome ako o svemu moramo praviti celokupan plan. Ne valja planirati. Ja ne
planiram. Planovi se izjalove. Svet je
kontradiktoran.
Tema
za temom i sve u krug. Shto se mene tiche, ovaj text nikad nece biti zavrshen.
Zazhmurih
na tren i ponovo navalishe boje na moje ochi. Zdrav razum predaje strazhu
chuvarima noci. Mashta nikad ne spava, mashta je vlast nad mojim snovima.
Mozhda
ce ovo biti lepa noc. Obojena posebnom bojom..
Otvorih
danas stranicu bloga. Nemam pojma zashto. Nisam planirala nishta da pishem.
Nisam bila raspolozhana za tako neshto. Htela sam samo malo da ga sredim. Da ga
osvezhim. Zasluzhio je. Ipak me sluzhi vec vishe od dve godine..
Zasluzhio
je novo ime, jer mi je dosadilo da mi svaki put iskochi isto kad otvorim blog ~ Sweet Escape.
Mozhda mi je ranije blog sluzhio kao mesto gde pobegnem od svih, ali vishe nije
tako. Polako odrastam. Na neki nachin se vishe ne bojim. Toliko. Mnogo toga
sam prezhivela i mnogo novih stvari sam isprobala, jednostavno mu je trebalo
neko hrabrije ime. Pogledah ka zidu moje sobe i ugledam to idealno ime Creative
Disorder. Tako inache nazivam svoj svet. Zashto? Svi me poznaju kao
umetnichku dushu, kreativno stvorenje koje svakim danom iznenadjuje i nasmejava
masu nechim novim i zanimljivim. Ponekad sam zbog toga kao putujuci cirkus, ali
kome se ne svidja neka ne gleda..
Nakon
dodele imena, pozhelela sam da malo obojim zidove. Oduvek sam bila ljuta shto
je ponuda tema tako siromashna i nijedna tema mi se preterano ne svidja. Shteta
shto nikad necu saznati kako da napravim neku svoju temu. Kontam da bi ta tema bila
vesela, ali da bi ipak preovladavale pastelne boje. Obozhavam crno ljubichastu
kombinaciju boja. Ali i maslinasto zelenu. Hmm.. Verujem da bi bilo neshto
zanimljivo. Moralo bi da ima zvezdicu. Bar jednu. Ako nastavim ovim tokom ko
zna gde bih zavrshila, pa cu stati na ovome..
Font
slova! Oduvek volim ‘Lucida Calligrphy’ i taj stil pisanih slova. Problem se
javlja shto mi blog ne nudi tu opciju, ali nema veze. Word, pa copy/paste i to onda
lichi na neshto.. Zanemaricemo shto tada uvek izbacuje neki ‘error’..
Nego..
Malo pre sam stajala u dvorishtu i gledala mesec.. Brutalno izgleda..
Iako
sam htela sam malo da osvezhim izgled bloga, osvezhila sam ga i ovim textom..
“Prvo
sam bila mrachna shkorpijica. Zatim me je zbunjivala sigurnost u sebe kad je u
pitanju dotichna osoba. Nakon toga vechiti skeptik i trebalo mi je mnogo
vremena da nekog zavolim.”
Tako
je pochelo dopisivanje sa jednim besnim liscem. Nisam verovala da me neko chita
kao bukvar u kom stoji jedna jedina rechenica “Plashi me shto se ne plashim”,
rechenica koja nije govorila nishta, ali je govorila sve.
Sa
sledecom izjavom sam se potpuno slozhila “.. Jer na kraju ipak slichnosti
pobede, a razlichitosti vremenom postaju veoma iritirajuce..” Videlo se da
lisac ima iskustva u zhivotu i da ne govori gluposti. Zato mi se razgovor josh
vishe svideo i polako je terao stene koje su mi se do tada sve vishe
priblizhavale i uzimale sve vishe prostora. Ironija je bila u tome shto besan
lisac dolazi upravo sa tih planina. U dushi prirodnjak, divljak, polarni meda,
mrzitelj ljudi, civilizacijskih stereotipa i uopshte svega vezano za ljude.
Simpatichan momak, zar ne?
Shta
na to da mu odgovori jedna divljakusha koja izbegava velike grupe ljudi, koja
svaki trenutak provodi medju cvecem i drvecem? Vuk samotnjak, krvolochna zhivotinja
koju ponos vodi i ne dozvoljava joj da prihvati pomoc drugih..
“Nema
govora da se takve dve zhivotinje nece sresti, ali bice to kristalno chist
susret, prepun sputanih divljih emocija i nagona. Takav miris se daleko
oseti..”
Besan
lisac se tada izgubio u teshkom, dubokom pogledu krvolochnog vuka jer je
shvatio da je vuka vec neko pripitomio..
Ovo
je u, kratkim crtama, danashnji razgovor dve opasne shkorpije koji mi je
definitivno osvezhio dan i naterao da guram dalje, da ne gubim nadu i da i
dalje verujem u sebe i svoje mogucnosti..
Ne secam se kad sam poslednji put sela i napisala neshto dobro..
Ovih
dana sam milion puta uzela papir, uzela olovku, pochela da pishem.. Nashvrljam
par rechenica, pochenm da chitam shta sam napisala, slatko se nasmejem svojim
glupostima i onako pesnichki zguzhvam papir i bacim ga.. Uzmem novi list,
zapochnem text, pa skontam da pishem opet isto..
Uplashim
se da zavrshim rechenicu, pa ponovo bacim papir.. Plashila sam se da kazhem sve
ono shto osecam, jer neko me mozhe chuti i srushiti moje snove. A niko ne zheli
da izgubi ono savrshenstvo o chemu mashta..
Nazhalost,
nemam hrabrosti ni ovaj text da zavrshim..
