[ Generalna ] 22 Mart, 2016 03:10

Nedavno sam se spremala za odlazak kod nje i celo jutro dok sam se spreamala na Play radiju se vrtela reklama o tome kako je potrebno napisati priču ili postaviti sliku sa voljenom osobom bla bla bla i dobiješ karte za Exit.

U tih nekoliko minuta dok sam peglala kosu, u glavu mi se odvrtela ova priča:

 

Njena prva poseta Novom Sadu oboležena je upravo posetom Exit festivala 2008. godine. Dok sam ja fakultet u istoimenom gradu upisala 2009. i od naredne godine sam stalni posetilac istoimenog festivala. Nije bilo nikakve šanse da sretnemo tad.

Njena druga poseta Novom Sadu desila se pre nekoliko meseci. Tada se ona zaljubila u grad, a ja sam se zaljubila u nju.

Ne znam da li će nam ljubav uopšste ostati do Exit festivala, ali obe smo karte obezbedile još u decembru. Ne treba nam ni romantična večera na VIP terasi, ali Elie Golding ćemo sigurno slušati sa pivom u ruci i zaljubljenim pogledima u očima.

Nije mi stalo ni do kakvih nagrada, ali zapisah ovo iz razloga da će možda neko izdvojiti nekoliko minuta da pročita početak naše priče i slatko se ismeje mojoj nenormalnoj zaljubljenosti.

[ Generalna ] 22 Mart, 2016 01:24

Članak preuzet sa elephantjournal.com, autor Monica Bethelwood, prevod od strane mene (link je postavljen na kraju teksta)

 

Šta je ustvari spasilo vezu (hint: nije ljubav)

 

Pa, to se napokon desilo!

Ja sam jedna od onih osoba koja bombarduju vaš fejsbuk sočnim postovima o novovenčanom suprugu, kačeći naše slatke slike iz perioda kada smo se tek upoznali, postavljajući na profil sliku sa venčanja i šerovanjem svake fotke sa mobilnih telefona naših prijatelja od tog velikog dana.

Čak i one mutne.

30.maja ove godine, zavezala sa čvor!

Kako zanimljivo vreme za venčanje u Americi!

Vremena se menjaju i brak više ne označava srećnu porodicu. Lakše je istražiti našu seksualnost nego što je to bilo pre i u poređenju sa tim brak može izgledati kao prilično dosadna opcija.

Poligamni i ljudi u otvorenim vezama postali su više mainstream i žene istražuju šta znači biti etička kurva; nevenčani parovi žive zajedno u blaženstvu i nikoga za to nije briga.

Internet puca po šavovima od blogova sa seksualnim sadržajem i pornografije kakva se god može zamisliti. Brak je takođe promenio svoje lice u proteklih nekoliko godina. Biti gej više nije ništa strašno (bar sa tačke gledišta većine ljudi) i istopolni parovi napokon mogu da se venčaju širom sveta.

Oh, toliko vrsta ljubavi!

Postoji razlog za to i nešto što prevazilazi jednostavno zadovoljavanje usamljenosti i stajanje na ludi kamen sa nekim je normalno. Nebitno ko smo mi ili u kakvoj vrsti veze se nalazimo, glavni razlog našeg ulaska u vezu sa drugom osobom je stvaranje mogućnosti ličnog razvoja.

Ali razvoj je više od praktikovanja joge zajedno ili podržavanje jedno drugog u odvikavanju od pušenja. Više je i od bezbednosti, familijarnosti i osećaja sigurnosti koji omogućavate jedno drugom.

Čak je i više od toga da budete jedno uz drugo kada su vam roditelji bolesni ili kada vam ugine ljubimac.

Prava i najbolja mogućnost razvoja je taj period u vezi kada ne možete da podnesete jedno drugo.

Često, kada veza dođe na bodljikavu stazu, brzo to etiketiramo kao "nešto nije u redu".

Svi znamo osećaj - osećaj da vera u partnera visi na nesigurnom užetu, i da svaka svađa može označavati kraj. Nešto "nije u redu" i moramo to "popraviti".

Istina je da vaša veza funkcioniše kada stvari nisu kao podmazane.

Sve je ustvari u redu. Varničenje u vezi je neophodno i suštinski je deo veze; to je trenutak kada možete najviše da se razvijete. Jedina stvar koja nije u redu je način na koji se vi nosite sa tim teškim periodima tokom svađe jedno sa drugim.

Šta radimo u tim prilikama?

Svađamo se.

Čim ste u svađi sa voljenom osobom, već ste prestali biti skup. Svađa je bitka između ega, zasebnih identiteta koji pokušavaju da dokažu da su u pravu. Zastanite na trenutak i razmislite koliko je to ustvari šašavo.

Kada smo u romantičnoj vezi sa nekim, naše energije su povezane i mi smo na istoj strani!

To ne znači da moramo imati ista ubeđenja, isto mišljenje ili perspektivu kao partner, ali to znači da svađa potpuno poništava značenje veze.

Duboko u sebi, mi to znamo. Upravo zbog toga je svađa sa voljenom osobom prokleto zastrašujuća.

Prema tome, zašto nastavljamo da se svađamo?

Radimo to da bismo izbegli sopstveni razvoj.

Ne vidimo to u tom trenutku jer se svađamo, uglavnom pokušavamo naterati partnera da uvidi kako je potrebno da se razvije, dok partner to isto ubeđuje nas. To me podseća na basnu o dva jarca koji pokušavaju da pređu reku gurajući jedan drugog.

Ali to je potpuno nemoguće.

U suštini, to je upravo svađa: nemogućim metodama pokušavamo da pomognemo jedno drugom kako bi se postigao napredak.

Jedini način na koji napredak može biti postignut je da obe strane zagrabe veliku punu kašiku poniznosti i zaista saslušaju šta im partner govori. To izgleda toliko očigledno, ali ljudi to ne rade jer duboko u sebi na neki način znaju da je njihov partner verovatno u pravu što se tiče tog problema. Obe strane imaju važan uvid u drugu stranu - što ako se uzme u obzir i razmotri - može stvarno prouzrokovati razvoj.

Pravi razvoj znači sagledavanje naše tamne strane... znate, one koju vaš partner vidi toliko jasno i nemilosrdno ukazuje na nju tokom svađe? To je Razlog no.1 zašto se veze raspadaju i takođe, usuđujem se da kažem, razlog zašto se ljudi serijski muvaju ovih dana. Nije toliko strašan osećaj da nas drugi vide na taj način koliko je strašno videti sebe tim očima.

Zanimljivo je to što smo tako olako prihvatili tehnologiju koja nam omogućava da napustimo brod pritiskajući dugme čim talasi postanu nemirni.

To je tipičan šablon.

Dvoje ljudi se upozna i zaljubi se u najbolju verziju te osobe i u to slatko nežno uvijanje. Zaljubite se u način kako se osećate jedno pored drugog, kako funkcionišete zajedno i kako ste usklađeni.

Sve je divno i krasno.

Ali kako vreme prolazi, počinjete videti neke ružne stvari koje radije ne biste gledali na svom partneru. Oni navodno takođe počinju videti ružne stvari na vama. Oboje započinjete svađu prozivajući ono drugo za sosptvena sranja. 

Oboje poričete da imate probleme, i takođe izmišljate jadne izgovore za te probleme.  Kada povremeno skupite muda da priznate da ste u govnima do grla, nekako to postane partnerov problem, ili mamin ili ćaletov problem... zanimljivo je da to nikad nije vaš. Onda se zapitate zašto partner nikako ne primećuje šta nije u redu sa njim i kako je sve u vezi sjebano zbog njega i njegovog sranja.

Toliko je očigledno.

I to je tačka u kojoj mnogi parovi odustaju od veze. Jer bi za nastavak obe strane morale da priznaju svoja sranja, a ne samo partnerova.

Ne samo to, oni bi ustvari morali da očiste svoja sranja kako bi veza funkcionisala.

Reći ču vam nešto lično.

Pre nego što smo se Metju i ja verili za Božić 2014, zamalo smo raskinuli tog septembra. Prolazili smo kroz iste naporne svađe, iste optužbe i krivice, ista odbijanja i izbegavanja odgovornosti.

Naša veza je stagnirala jer nismo bili voljni da sagledamo sebe kroz oči onog drugog.

Došli smo do tačke kada je bilo ili raskinuti ili se probiti.

Evo kako je to izgledalo:

Tog septembra, nakon naročito iscrpne, beznadežne svađe, pokušala sam da raskinem sa Metju-om. Ali sprega ljubavi i vreme provedeno zajedno nas je toliko povezalo, da sam ja to završila dogovarajući "raskid".

Preselila sam svoje stvari na gornji sprat i tražila posebnu sobu za sebe stvarajući ogroman prazan prostor između nas. U tom prostoru, tom limbu, toj tišini, oboje smo se zatvorili.

Posle nekoliko dana, Metju je došao kod mene i priznao svaki delić svog sranja za koje sam ga ja prozivala kroz te dve godine. Napokon je pogledao u sebe, video svaki centimetar ono ga što sam ja videla i prihvatio sve. Videla sam ga kako sedi potpuno ranjiv, otvorenog srca, duša mu je isijavala kroz oči i ja sam se u tom trenutku poptuno raspala i priznala sav onaj haos koji se krio u meni.

Optuživala sam ga mesecima, možda čak i tokom cele veze, dok sam odbijala da priznam svoju senku koja je vrebala iza ćoška i čekala svoju priliku da razorno udari na našu vezu.

Tada, kada smo oboje proživeli naša mračna priznanja, plakali smo i mazili se mnogo. Teret je spao sa nas.

Oboje smo osetili olakšanje.

Tog dana, srušili smo zidove ponosa koji su nas razdvajali od prave intimnosti i naša veza se ponovo rodila iz vatre.

To nas je toliko zbližilo da je veza bila mnogo bolja nego što je bila pre. Bilo je tu nekoliko, ako i toliko, svađa ili konflikata zasnovanih na odbrani našeg cenjenog ega. Naša komunikacija je mnogo nežnija, smirenija i razumnija. Ne pokazujemo zube, ne izbacujemo kandže niti gradimo zidove iza kojih bismo se prozivali i skrivali mane. Učimo da ostanemo ponizni jedno prema drugom, da slušamo, dozvoljavamo sebi da budemo viđeni i da cenimo ono što nam je dato.

Stremimo ka tome da vidimo sebe toliko jasno i hrabro, tako da možemo mirno šetati rame uz rame jedno uz drugo.

Učimo da se lično razvijemo kako bismo ostali u skladu zajedno.

Pouka priče je sledeća:

Ono što spašava vezu nije ljubav, nego posvećenost tom zajedničkom putovanju.

I još jedna stvar.

Zadržala sam svoju zasebnu sobu. Samo kreevet, brdo odeće i oltar napravljen od kamenja i školjki i ostalih hipi predmeta. Iako pas tu spava češće nego ja, ono što sam naučila iz tog kratkog prekida je da je potrebna mogućnost biranja prostora kao suština zdrave veze.

Veze su žive stvari i potrebno im je prostora da dišu.

Hajde da kolektivno odustanemo od straha od vezivanja.

Ne govorim da se posvetimo nasilnim vezama u nadi da će se promeniti i početi da funkcionišu. To se nikad neće promeniti i nikad neće funkcionisati.

Ali ako u vezi postoji mnogo više onog dobrog od onog lošeg i ako generalno usrećujete jedno drugo, izdržite neko vreme i pogledajte šta će se desiti.

Nemojte bežati kada postane teško.

Okovi kojima nas strah okuje mogu biti i oni koji će nas osloboditi! 

( Tekst u originau se nalazi ovde )