[ Generalna ] 24 Septembar, 2016 01:26

Javis mi se uglavnom pred spavanje. Ili se javis da mi kazes da ti je crkao laptop. Ili me izbombardujes slikama od ranog jutra i kazes da nisam gremlin, tj da sam gremlin samo u svojoj glavi. Javis mi se da mi kazes koliko ti se jede cokolada i kad te pitam da li hoces da ti donesem, odgovoris mi da ne zelis. Ne zelis da ti donesem cokoladu, ali zelis da mozes da je jedes mnogo, a da se ne gojis. Kako da se ne nasmejem?

Javim se sa konkretnim pitanjem u sred dana, odgovoris kratko, vesto sroceno u nekoliko recenica i izvinis se jer imas jos 6 strana da naucis danas ili se izvinis jer vozis i ne mozes da mi pises. I uvek se javis kasnije kao sto obecas. Posaljes mi playlistu da imam sta da slusam celu noc dok radim. Javis se nekad u 3 nocu samo da mi kazes koju pesmu slusas i da zamisljas da si na Kubi i teras me da slusam tu istu pesmu. I kako da je ne poslusam?

Kazes mi da si napolju i da ces se javiti kad stignes u stan, ali ja zaboravim na to, pa se iznenadim kad mi stigne slika za laku noc. Ispricam ti da imam problem, pa mi pises kako ces da dodjes i lomis noge onom ko me dirao. Javis mi se kad slozis kulu od knjigu iz kojih spremas poslednji ispit jer vise ne mozes ni jednu novu informaciju da smestis u glavu. Pa mi pricas koliko je bitno da diplomiras u oktobru. Javis se da kazes da si pustila film i da si spremna za spavanjac, pa me teras da gledam isti film, da mozemo da komentarisemo. I kako da ne pogledam?

[ Generalna ] 19 Septembar, 2016 02:55

Ali ne sa moje strane. Manjak vere drugih ljudi u mene. Naucila sam da drzim sve u sebi jer mi je dosta negodovanja od strane drugih. A cesto su ta negodovanja samo odraz ljubomore tih istih ljudi koji ne zele da uspem u necem. Govorili su mi to, ali nisam verovala. Ako se ja uvek iskreno i svim srcem radujem necijem uspehu i jos uvek zelim da poguram ako zatreba, zasto niko ne veruje da ja mogu odredjene stvari. Okej, nisam jos zavrsila fakultet, ali pri kraju sam. I to je uspeh. U poslednjih godinu dana pokrenula sam svoju stranicu. Naucila kako da je izradim, kako da je izdizajniram, kako da je odrzavam. Napredujem svaki dan. Naucila sam sta je hosting, kako funkcionise wordpress, naucila sam sve opcije. Svaki dan se trudim da naucim neku novu stvar. Svaki dan se trudim da iza sebe ostavim nesto, nesto da stvarim, neki dokaz da taj dan nije prosao uzalud. Pokrenula sm svoj brend, naravno da nije jos uvek uspesan, jer apsolutno radim sve sama. Nisam ni bila svesna koliko ima posla oko svega toga. Ni u najludjim snovima nije izgledalo da ce biti toliko 'tesko', ali guram. Radim, trudim se. Uradila sam jos gominu stvari u poslednjih godinu dana. Razvila sam se na svim nivoima, smirila sam glavu. Sredila prioritete, odlucila u kom pravcu zelim da ide moj zivot. Zasto ljudima toliko smeta sto se toliko trudim da idem napred? Cime sam im stala na zulj? Zasto svaku stvar koju zelim da uradim odmah naidje na osudu?

Ne prodje ni jedan jedini dan da se ne zapitam isto: zasto ljudi ne veruju u mene? 

[ Generalna ] 19 Septembar, 2016 02:15

Kolena trenutno ne napreduju onom brzinom kojom sam mislila da ce napredovati. I dalje otkazuju poslusnost nakon 6 do 7km. sto je opet bolje nego kad su otkazivala posle 4. Promena plana je da trka u Kragujevcu na 21km otpada i da na njeno mesto dolazi Novi Sad 16. oktobra. I to na skromnih 10.5km

Nalet anksioznosti mi je preplavio telo kad sam donela odluku, ali moram da radim ono sto je najbolje za moj organizam. Reorganizacija treninga i planova, ali ne odustajem. Niti cu ikad.

Posle oktobra, po planu je Fruska Gora u novembru. Planinski maraton, opet na 10ak kilometara. Sasvim dovoljno.

Ono sto posle toga dolazi je sasvim novo poglavlje u mom zivotu. Sve 'planove' pisem ovde jer imam potrebu sa nekim da podelim, a opet ne zelim da uraknem, ne zelim da pustim tu zelju i motivaciju iz sebe. Malo je onih koji me podrzavaju, ako ima takvih. Nego, to veliko poglavlje koje zelim da otvorim jeste dobrovoljno sluzenje vojnog roka. Prva recenica koja je na repertoaru je: ali ti si zensko sta ces tamo ili sta ti to treba u zivotu, nisi normalna. Niko nije rekao Svaka cast. Niko nije rekao Bravo. Niko nije pruzio ruku. Niti ce. Svima ce to biti ludost, svima ce to biti glupa ideja. Niko nece pruziti podrsku. Ali poznavajuci sebe, necu odustati. I po zavrsetku, ljudi ce me gledati drugim ocima. A mozda i nece. Ali ja zelim da ispunim zelju koju imam od kad znam za sebe. Zelim da obucem tu uniformu i odsluzim svoje.

Kako ono kazu: prvo si ludak, na kraju sam genijalac.

[ Generalna ] 14 Septembar, 2016 17:18

Tu negde izmedju obavljanja fizickih i umnih poslova, kad ne znam da li da dremnem onih magicnih 20 minuta ili da prvo odradim trening, e tu se najvise misli skupi.

Dok se prevrcem po stanu, ne bih li jos malo krvi ugurala ka mozgu, krenem da trazim smisao svega iako znam da smisao ne postoji. Zavisi od coveka do coveka. Nije isti moj smisao i smisao coveka koji bezi iz ratom pogodjene zemlje. Nije isti moj smisao i smisao nekog ko je iz Srbije otisao trbuhom za kruhom, sto bise reklo. Svi nekako tezimo tom necem boljem, svi se nadaju boljem. Ali retko ko se trudi i radi da stvori to nesto bolje. I pored alergije na macke, postajem alergicna na ljude koji kukaju.

Ako je situacija takva da je ne mozes promeniti, zasto kukas? Ako mozes da je promenis, prestani da kukas i mrdni dupetom. Ali onaj izgovor nemanja vremena, pre nego sto i izgovoris naglas, progutaj. Bez vode, onako na suvo. Oseti tu knedlu koja klizi niz grlo jer si svestan cinjenice da to nije izgovor koji moze da se uzme za validan.

Mada, validan izgovor je ustvari paradoks. Oksimoron, tacnije. Ako nesto zaista zelis, nista te u tome ne moze spreciti.

Ukratko. 

[ Generalna ] 06 Septembar, 2016 20:33

Inace vazim za jako nestrpljivu osobu. Ako mi prevoz kasni, prva sam osoba koja će podići paniku i krenuti da histeriše. Sledeća etama je drama jer mi kašnjenje remeti bukvalno sve planove, a zašto sam pravila plan, ako će mi ih neko drugo poremetiti?

Prošli ponedeljak se zaputih na jedno kratko putovanje do drugarice jer treba se okružiti prijateljima kada bolujete od slomljenog srca, zar ne? Šta je najgore što se može desiti u tom trenutku?

POKVARIĆE VAM SE VOZ U SRED NEDOĐIJE!

Yup, upravo to se desilo. I tako u sred ničega, krećem da menjam planove, otkazujem druženje sa društvom i tražim način da se što pre vratim kući. Krećem da histerišem jer ne znam kada ću imati priliku da punim telefon. Mp3 se ispraznio čim sam krenula od kuće, što je dodatan stres.

Posle nekoliko sati sedenja na istom mestu, počinjem da menjam mišljenje. Ovde sam sa razlogom, sigurna sam. Zaglavljena u sred ničega sa još 50 ljudi. Dakle, svi smo u istom problemu. Počinjemo da pričamo međusobno, počinjemo da se zezamo svojoj muci i smejemo se nekontrolisano. Posle određenog vremena, svi smo prihvatili situaciju. Prihvatila sam da ne smem da se nerviram oko stvari koje ne mogu da promenim.

Poenta cele ove priče je PRIHVATANJE.

Stigla sam na odrešenu destinaciju sa neka 4 sata kašnjenja, provela sam sa društvom mnogo manje vremena nego što je planirano i krenula kući. Opet voz i opet razmisljanje. Ovog puta o svojim osećanjima.

Da, tu su. Ta gomila emocija je u meni, srce mi je slomljeno i čak mi kreću suze. Ali noć je, niko ne obraća paznju na tebe, tako da je to oke. Gledam svoj odraz u prozoru i strefi me misao: svako ima svoj život. Niko nema vremena da se bavi tvojim problemima. Dakle, kukam u prazno. Niko me ne sluša. I tad shvatam da ustvari i nemam o čemu da kukam. Okrećem mišljenje za 180 stepeni i odlučujem da ću da se smejem. U inat svima. I da ću postati x puta bolja osoba. Da ću biti osoba u čijem društvu će se ljudi smejati i osećati bolje. Ne neko ko će da kuka već se uhvati u koštac sa svojim problemima. Osmeh. Osmeh je, ljudi, pravo rešenje za sve. Život je lep.

Peace and love.