Do malo pre mi se u glavi vrtela pesma grupe Disciplina Kicme i upravo u ritmu te pesme cu sledece misli da projiciram iz glave na papir.
Shvatih da me polako hvata Exit euforija i pocinjem da verujem da ce se zaista ostvariti ono sto ponavljam poslednjih 7-8 meseci, a to je da ce ovaj Exit biti najbolji do sada.
Isto toliko meseci, mozda malo vise, nekako padam sa svoje visine i samim tim sam klonula duhom. Sve sam pocela da obavljam rutinski bez imalo volje, ali sam i bezala od mnogih obaveza. Jedino sto me dizalo iz svega toga je moja devojka koja nije bila duzna da trpi moje ispade i padove i mnogo mi je zao sto sam joj priustila toliko negativnu epizodu sebe. Nedavno mi je govorila kako okolina i ljudi sa kojima se druzim mnogo uticu na moje ponasanje i raspolozenje. Znala sam mda govori istinu, ali duboko u sebi nisam uspela to da prihvatim jer imam ja svoj stav, je l' te. Nisam htela da ispadnem povodljiva osoba, ali istina je da s kim si takav si. Moje ponasanje je poslednjih nekoliko meseci zaista islo iz krajnosti u krajnost. Kako vetar dune, tako ja postupam. Neke kockice nikako nisu mogle da se sloze i mnoge stvari u mojoj glavi nisu bile jasne. Uvek sam pokusavala da trazim opravdanje i krivila sam druge ljude i situaciju za svoje ponasanje. Naravno da nisam bila u pravu. Svako normalan bi to shvatio. Devojka mi je rekla i da ce mi u jednom danu mnogo toga postati jasnije nego sto u ovom trenutku jeste iako se mnogo trudim da shvatim. Nije taj dan jos dosao, jos uvek se cesto ponasam detinjasto, ponekad histericno, a najradije bih sama sebi ponekad lupila jednu pedagosku da se ne bih podigla sa patosa neko vreme. Verovatno bi me tako nesto u isti mah onesvestilo i osvestilo. Nemam vise 17-18 godina, nisam vise klinka i prema tome treba da uskladim svoje ponasanje sa tom cinjenicom. Mislim da sam na dobrom putu.
Elem..
Ne znam iz kog razloga, u glavi je pocela da mi se vrti Bajagina pesma, Lepa Janja ribareva kci..
Prijalo mi je malo duze da boravim na ovorenom, na svezem vazduhu, da me nista ne pritiska i da sagledam situaciju iz drugog ugla.
Setam i gledam u ovu zelenu traku koju imam oko ruke i iako mi se do pre nekoliko trenutaka na Exit uopste nije islo, prepustam se masti i pozitivnim stvarima. Naravno da sam i u ovu mastariju ukljucila svoju devojku. Naime, ovo je moj cetvrti Exit, iz godine u godinu je sve bolji i bolji, a ove godine bih volela da bude sjajno! Tako sam pocela da mastam kako idem kroz masu ljudi drzeci svoju devojku za ruku i kako sistematski pokusavam da joj objasnim koncept i percepciju samog festivala. Pokusavam da joj dam samo potrebne informacije kako je ne bih zatrpala pricom i kako bih joj maksimalno priblizila moj dozivljaj Exita. Exit nije samo masa ljudi, pijanih, drogiranih, prljavih. Mnogi dodju da uzivaju u muzici i u atmosferi koju prave upravo instrumenti svojim zvucima, kao i performeri svojim nastupom. Na um mi pada izraz 'ludilo mozga!'. Nikad taj pojam nisam koristila, ali mozda je upravo ovo odgovarajuca situacija za tako nesto. Ljudi su veseli, muzika dopire sa bukvalno svakog dela Tvrdjave, milion radionica, milion bina, milion mesta gde mozes super da se provedes. Na svakom cosku saznas nesto novo, nesto korisno, nesto zanimljivo, nesto nesvakidasnje. To je upravo jedno nesvakidasnje mesto. I zelim sve to da prozivim sa svojom devojkom. Zelim da me upozna i u tom svetlu. Da je drzim za ruku pred hiljadama ljudi, da je ljubim, grlim, da skakucem oko nje i nerviram je time sto ne mogu da stojim na jednom mestu. Mada, realno, kada bi ona bila tu ne bih se odvojila od nje ni na sekund. Iskoristila bih bukvalno svaku sekundu da uzivam u njoj, njenom pogledu, njenom osmehu. I verovatno bih krisom proveravala da li se dobro oseca. Jer najbitnija cinjenica u svemu ovome mi je da je ona oke' i da se lepo provodi i dobro zabavlja. Eto, o tome ja mastam poslednjih nekoliko dana. Mastam kako se vracamo sa Tvrdjave, gledamo izlazak sunca sto bi verovatno bilo mnogo mnogo romanticno. Preskocih deo u kome je ja celo vece zavodim, igram oko nje, poljubim joj vrat s vremena na vreme, ali cu to ipak zadrzati za sebe. I prodje mi kroz glavu slika kako je grlim s ledja dok slusamo Urbana. Eto..
[ Generalna
]
10 Jul, 2013 02:03
projekcija mojih misli na papir pod pravim uglom - ludilo mozga
[ Generalna
]
03 Februar, 2013 04:22
Nekoliko dana hoću da napišem jednu veoma smislenu priču. Priča je već ispričana, izdešavala se u toku prethodnih deset dana, ali nekako sve vreme odbijam da je zapišem na papir. Čak ima i pouku što je uvek dobro..
I sada kada sam napokon smogla snage da izbacim sve iz sebe, to nije to. Trebala sam pisati uporedo sa radnjom priče i dopunjavati je svakodnevno. Ne može sve od jednom da se uradi. Jer sada kada pokušavam da se prisetim svih trenutaka i da dočaram navalu emocija i straha koji su me tada preplivali jednostavno nije to to. Reči su predugo stajale u meni. Istrunule su. Kada sam pokušala da ih zapišem na papir, smrdele su. Ništa drugo. Propale su i nikada više neće imati priliku da se prikažu u pravom svetlu..
Polako shvatam da svi imamom jednu pravu šansu u životu, a da su sve ostale samo asistenti one prave šanse. Zbog toga je potrebno otvoriti četvore oči i ugrabiti tu pravu šansu, pravu priliku kada nam se ukaže. Meni se desilo da sam svoju najveću šansu prokockala i izgubila.. Učite na tuđim greškama..
[ Generalna
]
24 Decembar, 2012 01:27
Uhvatim sebe kako slušam pesme koje se uopšte ne bi trebale nalaziti na mojoj playlisti. Tešim sebe kako posle kiše dođe sunce, ali je kod mene već mesecima oblačno.Oblake nije moguće razgrnuti na silu jer se dobre stvari dešavaju kada se najmanje nadamo. Šta se desi kad nada umre?
Nema ko da mi ruši sneška, pa s vremena na vreme sama sebi puknem šamar. Nakon prvog šamara, potrebno je okrenuti drugi obraz. Poznavajući mazohistu u sebi, ne bih stala na tome. Mada, kažu mi da u tom slučaju nastavim da udaram - biće mi prelepo!
Ovo me nasmejalo...
Ali šta ako u jednom trenutku stvarno puknem? O tome ću razmišljati neki drugi put, nije ovo veče toliko mračno, nazire se put mesečine. Laku noć..
[ Generalna
]
23 Septembar, 2012 02:49
Ispovest jednog propalog umetnika..
Toliko teksta o meni, a ništa konkretno nije rečeno. Osećam da će ovo brutalno iskren tekst. Iskreno se nadam da neće završiti u obrisanim tekstovima čim ga objavim, kao što se većina mojih reči udobno smesti u kantu za smeće.
Ja sam neko ko sa malo reči može mnogo toga da kaže, ali ovog puta neću štedeti na informacijama.
Nekim čudom upašću na budžet i ove godine, kao što sam to činila prethodne tri na fakultetu tehničkih nauka. Upravo fakultet je kriv što sam budna u ovo doba i što moram ponovo da se jadam ovako ''javno'', mada znam da moj blog ne čita mnogo ljudi.
Ja sam fotograf amater koji može da se pohvali prilično jadnim portfoliom, za koji moji profesori smatraju da je vredan devetke.
Ja sam grafički dizajner u usponu sa malo ideja, ali te retke ideje su se pokazale veoma uspešno i mnogo sam ponosna jer je svaki moj rad plod moje mašte, a ne vešto upakovan plagijat.
Čime još mogu da se pohvalim..
Ja sam budući grafički inženjer čije je znanje krvavo plaćeno jadnim ocenama što je posledica moje lenjosti.
Ja sam neko ko veoma dobro ručno obrađuje drvo i to je jedina aktivnost u kojoj zaista uživam i mogu da kažem da svojim rukama stvaram prava mala umetnička dela.
Ja sam neko ko se trudi da održi ovaj blog koliko toliko pristojnim, ali priznajem da je to daleko od zadovoljavajućeg nivoa.
Ja sam sportista rekreativac iza koga se krije mnogo odigranih utakmica, istrcanih maratona uz koje je nemoguće zaobići mnogobrojne povrede..
Na neki način ovo behu stvari kojima se ponosim, ali kad smo već kod povreda..
Ja sam neko ko se protekle dve ipo godine bori protiv sopstvenog tela koje uporno proizvodi veoma bolne ciste gde god stigne.
Ja sam neko ko je upravo shvatio da ne funkcioniše uopšte bez lekova koje godinama zloupotrebljavam i upravo noćas prolazim kroz žestoku krizu jer sam već neko vreme na odvikavanju.
Što se socojalnog života tiče..
Ja sam neko ko voli devojke i ne bežim od toga. Ako ljudi smatraju da je to bolest, neću ih ubeđivati u suprotno jer nemam više snage za to.
I ja sam neko ko ce sad da nastavi da radi graficki rad iz industrijskog dizajna.. Laku noc svima :*
[ Generalna
]
17 Avgust, 2012 15:05
Kad sam bila mala, pitala sam baku zašto Glavni odvodi decu kad oni još nisu ni dobili šansu da upoznaju život? Tada mi je baka odgovorila kako su Glavnom gore potrebni andjeli.
Iako verujem baki još od tad, ni danas mi nije u potpunosti jasno zašto moji vršnjaci, čak i mnogo mlađi od mene odlaze jedan po jedan...
Teško je zadržati suze kad saznaš da je još jedan anđeo otišao u nebo. Bez obzira koliko poznaješ tu osobu, to dete. U tom trenutku se jednostavno skameniš. Pogled odluta u daljinu i u trenutku ti se gubiš zajedno sa pogledom. U tom trenutku odsutnosti milion misli prođe kroz glavu i nemoguće je pobeći zbunjenosti. Ali jedno jedino pitanje se izdvaja u toj zbrci - zašto? Zašto je moralo biti tako? Zašto kad se toliko borio da ozdravi? Nema kome njegova borba nije ulila snagu... Zašto toliko jake osobe nemaju pravo na život? Odgovor na to svi znamo...
Ali onda obrišeš suze i nasmeješ se. Pokažeš zube. Zahvališ se što imaš više sreće nego pameti i što si i zdrav i prav. Zahvališ se na svemu što imaš u životu. Zahvališ se za porodicu. Zahvališ se za prijatelje koji su uz tebe. Zahvališ se za sve sitnice koje ti svakodnevno ulepšavaju život. Zahvališ se jer si živ i počneš više da ceniš sve ono što imaš.
Neki dobiju drugu šansu, ali uglavnom se to ne dešava. Glavni sme da jede slatkiše pre ručka i sme sve preko reda. Danas mu je jedan anđeo bio neophodan. Ne mogu da ga krivim zbog toga... Može samo da mi bude žao...
Druže, počivaj u miru...
