Volim što uvek izbegnem gužvu u autobusu kad putujem kući ili za NS. Nekako baš ubodem trenutak kad niko normalan neće da putuje..
Kao npr. Badnjak. Mislim, ko još putuje na Badnjak? Osim mene? Niko, naravno. Tad sam se baš osećala bitnom. Kao autobus ide samo zbog mene. U osnovnoj školi kad nam je učiteljica objašnjava kako se atentat može izvršiti samo na poznate osobe, a ne na obične ljude, uzela je baš mene kao primer. E ovog puta sam se osećala tako da učiteljica nije bila u pravu. Toliko bitnom! Hvala crkvi i verskim obeležjima što su mi omogućili da se tako osećam.
Večeras je bila slična situacija. Niko se nije usudio da kreće na put pod ovakvim vremenskim prilikama. Osim mene, naravno. Zavukla sam se u zadnji deo autobusa, a svetla su bila ugašena. Nekoliko putnika je ušlo i izašlo i oni su zabavljali vozača i konduktera dok sam ja nazad organizovala mini rep koncert. Naime, riknula mi je baterija na mp3 playeru, pa sam posegnula za mp3 pleyerom u mobilnom telefonu. Kako nisam ubacila novu muziku dobre dve godine, na play listi sam uglavnom pronašla dobar domaći rep repertoar. Sa slušalicama u ušima, bila sam večeras reper No.1! Hvala majci prirodi na ovom iskustvu..
