Bilo je jutro baš kao danas. Probudila me je kiša. Krupne kapi udarale su o neki stari lim na dvorištu. Pokušavala sam da ne obraćam pažnju na to, ali kiša je bila nepodnošljivo uporna i uspela je da otera svaku pomisao na daljnje spavanje. Dok sam ustajala iz kreveta, nesvesno prvo pružajući levu nogu, prvo što mi je palo na pamet bilo je ’’Mrzim kišu’’.. I zaista je nisam volela. Nisam podnosila činjenicu da po tako hladnom i kišovitom jesenjem danu treba napustiti topao krevet i krenuti u onu hladnu i zastrašujuću ustanovu ~ školu.

Dok sam prala zube nad lavaboom, neprestano sam buljila u crvenu tačkicu na licu. Neverovatno me je iritirala ~ a kome ne smetaju bubuljice? Zašto je prisutan taj nepodnošljivi pubertet kad menjam raspoloženje svakih 5 minuta i dok hormoni blago divljaju. ’’Mrzim pubertet’’..

Spremila sam se za školu i izašla na hladnoću. Raspoloženje mi je padalo kao i stepeni Celzijusa. Kiša je padala po meni, po jakni, po torbi i slivala se niz cipele. Nimalo ugodan osećaj za nekog ko voli leto i sunce. Korak po korak, sa jedne strane žurim u školu da se sklonim na toplo, a ipak pokušavam da usporim korak jer škola zauzima posledenje mesto na listi gde mi se ide. Prilazim ogromnoj bari i sve razmišljam kako da je zaobiđem, pa se zaletim i preskočim je. Bravo za mene, mali osmeh zadovoljstva se pojavio na licu. Ali, nije dugo trajao. Nekoliko sekundi kasnije, pored te iste bare projurio je automobil. I kao da se trudio da me što više zapljusne kišnicom jer nijedan deo moga tela nije zaobišao. ’’Mrzim automobile, mrzim kišu, mrzim školu..

Laganim korakom nastavljam dalje. Stiže sms ~ nepoznat broj. ’’Ma super, ko je baš sad našao da me zaje*ava’’? I dok ja tako razmišljam o misterioznoj osobi stižem pred školu i suočavam se sa ogromnim ulaznim vratima. To je to, nazad ne mogu..

Nisam ni očekivala da će doći do preokreta. U holu škole me je čekala Senka i poklonila mi najveći mogući zagrljaj na svetu uz dve reči ’’Srećan rođendan’’. U tom trenutku moj snužden i tužnjikav pogled zamenio je sjaj i osmeh se vratio na lice. ’’Ipak se neko setio.’’ I ubrzo nakon toga osim u očima zasjala je i srebrna narukvica na mojoj ruci. To me ostavilo bez teksta, ali zato je Senka razvezala priču. Bila sam uzbuđena pa nisam ni slušala šta je pričala. Čula sam samo poslednji deo ’’Volim te najmnogopunije’’. Više mi ništa nije smetalo, bila sam na toplom sa drugaricom koju volim. Školsko zvono koje je označavalo početak prvog časa, okuražilo se da prekine naše druženje. Ali nema veze, to mi nije pokvarilo raspoloženje. Mnogo, mnogo časova u školi (7 komada) me pomalo izmorilo. Mada na tim časovima sam pokušavala da odgonetnem ko je misteriozna osoba od koje mi je stigao sms. Pomislila sam da se neko setio mog rođendana i da me malo zeki. Tek na poslednjem času, ta osoba je napisala svoje ime ’’Saša je’’. Ta poruka je obrisala svaki delić umora sa mog lica. Sašu sam upoznala za vreme moje avanture ~ učestvovanje na BGD maratonu i ja sam odmah pala na njega. Taj dan smo se veoma lepo zabavili i dosta intimno upoznali. Mislila sam da ga nikad više neću videti niti se čuti sa njim. Saša se profesionalno bavi košarkom, jedan je od onih tipova koji može da ima devojku koju god poželi. Zbog toga sam smatrala da ga ja nikad ne bih mogla zainteresovati. Ali jedna poruka je upućivala na suprotno.

Kraj poslednjeg časa i sa blaženim osmehom sam krenula ka vratima škole i zaputila se ka najboljoj drugarici da joj ponovo zahvalim na poklonu.

Kapljice kiše su i dalje snažno udarale po mokrom betonu i opalom lišću, a naravno, nisu ni mene zaobilazile. Ali to mi više nije smetalo. Nije mi smetala hladnoća. Nije mi smetalo što sam mokra od glave do pete. Nije mi smetalo što me je na semaforu dočekalo crveno svetlo. Ništa nije moglo da mi promeni raspoloženje. Skakutala sam po stazi. Ispružila sam jezik da osetim kišu. Šljapkala sam po baricama, uživala sam u čarima jeseni. Nisam mislila na sutra. Nisam razmišljala o školi. Nisam obraćala pažnju na probleme oko sebe. SVE JE NESTALO. Živela sam za taj trenutak. I osećala sam se zaista srećnom. Dečko iz mojih snova rekao mi je da mu se sviđam, shvatila sam da imam najbolje prijatelje na svetu i upravo napunila 18 godina.

Baš kad sam pomislila da je sve savršeno pored mene je projurio isti onaj automobil od jutros. Dobro se potrudio da me i ovog puta okupa. Nije mi bila jasno zašto nekom smeta što sam srećna. Zapitala sam se zašto se neko baš toliko trudi da mi upropasti dan. Videla sam beogradske table i glasno mu opsovala. Nisam mogla da se suzdržim dok je bes kipeo u meni. Nakon moje psovke automobil se zaustavio i izašao je neki mladić. Zbog kiše nisam imala naočare, pa nisam uspela da vidim da li mi je poznat ili ne. Iako sam ubeđivala samu sebe da nema šanse da je čuo šta sam mu uzviknula, nisam mogla da savladam strah i adrenalin koji je u meni proradio i počela sam da trčim što sam dalje mogla. U daljini sam čula glas kako zove moje ime. Na prvu loptu, glas mi nije bio poznat i iako sam trčala što sa brže mogla, glas mi se približavao. Bio je brži od mene. Odlučila sam da stanem, jer su mi pluća gorela od trčanja po hladnoći. Šta ima da se bojim, jesam laf il’ nisam? Okrenula sam se i pokušavala sam da dođem do daha. Mladić se približavao, a srce nikako nije htelo da uspori. Lice mi je ostalo zabezeknuto jer sam pod svetlošću bandere ugledala Sašino lice. ’’Srećan rođendan’’ ~ to je sve što sam čula od njega pre nego što sam mu svom snagom skočila u zagrljaj. U međuvremenu su proletele i prve bele, nejake pahulje snega koje su se topile na našim licima..

Lepši rođendan nisam mogla da poželim..