I tak' ima onih lepi i onih ružnih dana. Uglavnom je odnos 1:1, ali nije pravilo. Neko pamti samo lepe trenutke, pa se čini da je neka godina bolja od prethodne ili će biti bolja od sledeće. Sa druge strane su ona zlopamtila kojima je svaki dan ružan na svoj način. Nekad znam i ja da budem takva. Nažalost.
Uvek postoji neki balans u životu. Na jedan ispit izađem totalno nespremna i položim ga, a za drugi štrebam noćima i bez problema padnem kao najzrelija crvena jabuka sa grane. Možemo i sam dan izdeliti na delove. Probudim se sa osmehom na licu i legnem u krevet sa istim, ali zato ostatak dana bude katastrofa.
Evo brat upravo stavlja slike sa Exita na facebook! Naravno da se svadjamo. Jer tamo gde je on lepo ispao ja nisam i obrnuto! I uvek tako. Ne znam da li postoji jedna slika na kojoj smo oboje normalni. Ali kažu da lepi ljudi ispadnu ružni na slikama, tako se i nas dvoje tešimo..
A što se Exita tiče - i nije bilo tako loše. Organizacija je iz godine u godinu sve lošija, ali je moje društvo ta 4 dana sve bolje i bolje. Opet to valjda neki balans. Ne može i ovce i nove i jare i pare. Mada, ja kad se zainatim, aj da vidim tog ko će imati hrabrosti da mi se suprotstavi. Al' znam i ja sebi postaviti previsok cilj u životu, pa sam ponekad i primorana da dignem ruke od svega. Vratim se ja uvek da pokušam još koji put kad niko ne gleda, nemojte me odati.
Nego, moja majka stvarno nije morala da brine za vreme Exita, sva 4 dana sam dočekala jutro na Tvrđavi, tako da se nikad po mraku nisam vraćala kući. Sam' da se pohvalim. Čak sam se i zaljubila tamo. Četvrti dan! Suze su mi od sreće krenule kad je ugledah, ali nisam imala hrabrosti da priđem i tako prokockah još jednu šansu. Ne mogu da opišem koliko se kajem. To je život. Ne mogu uvek da imam sreće..
Sad sam ja kao na raspustu, smaram se i lenčarim kod kuće. Mogla sam na Zlatiboru biti da bratu nisu ukrali novčanik sa mnogo para taj dan kad je krenuo u agenciju da nam uplati letovanje. Do sad sve zvuči kao da ovo i nije moja godina.
Nije tako loše kao što zvuči, bar se ja ne bunim. Uvek trudim da se smejem, pa makar se smejala i sama sebi. Uvek neke sitnice izvuku dan, učine da poletim visoko i da ostanem gore što je duže moguće. Upravo nas te sitnice vode kroz život. I upravo za njih je potrebno živeti..
I tako ja ispisah još jedan tekst, a da nista pametno nisam rekla. To nekako i liči na mene. Toliko za sad..