[ Generalna ] 23 Avgust, 2011 23:36

Razmišljajući retrospektivno, zaključila sam da mi je 20. avgust najdepresivniji dan u godini. Ne mogu ceo avgust da okrivim zbog kiše meteora koja izvlači celu stvar, ali složiću se s bratom da je poslednja trećina avgusta veoma nepovoljna za sve.
Zajedno sa slavom moga grada (19.8.) završavaju se sva dešavanja i socijalne aktivnosti. Završavaju se odmori, ljudi se vraćaju sa letovanja, srednjoškolci se posvećuju knjizi kako bi obavili poslednje pripreme za popravni, a studenti ulaze u poslednju fazu štrebanja pred ispitni rok.
Svake godine u krug.
Ovim putem čestitam rođendane svima koji su rodjeni u gore pomenutom periodu.
U mom slucaju zvonce koje označava poslednji krug, javlja se celog leta. Ja sam celo leto kenjkava. Nervozna zbog obaveza na faxu, pretrpana obavezama kod kuće. Počela sam da mrzim leto od prošle godine. Tražim i zavlačim se u mišiju rupu, misleći da će na taj način leto brže proći. Često na pragu depresivnog stanja, tražim pesme koje će me trgnuti, uvek izaberem loše romantične filmove i stalno se vraćam istoj dramskoj seriji nadajući se da će mi uliti nadu da nije sve tako crno.
Svake godine u krug.
Samim tim što se povlačim u sebe, gradeće ogroman zid i gurajući ljude što dalje ispada da sam bahata, bezosećajna i da mi nije stalo ni do čega. Stvara se utisak da radim samo na sebi.. Ustvari, to neću poricati, za razliku od prethodne rečenice.
Svake godine u krug.
Jeste da sam veoma ponosna svojim horoskopskim znakom kao i mesecom i danom svog rodjenja, čini mi se da ja leto period kad se popnem stepenicu više na putu ka odrastanju. Prema tome, nema potrebe pitati me u novembru da li se osećam starije. Previše se ouzbiljim u ovom periodu. Zapravo, leto mi zaista skine osmeh s lica..

I guess misery really does love company..

[ Generalna ] 14 Avgust, 2011 03:10

Ja zaista volim da pišem. To je činjenica. I ja zaista ne znam da pišem. I to je činjenica. Ali to nije moj problem. Kroz tekstove, ja pronalazim ključeve za sve probleme. Nekom se ne sviđaju moje rečenice. Ni to nije moj problem.
Malo sam prelistala blog i shvatila da imam jako mnogo tekstova koji su mi nebitni. Oke, nekada davno ti tekstovi su imali glavnu ulogu, ali su vremenom postali nevažni i ne vidim razlolg da i dalje zagađuju moj kreativni nered. Iz tog razloga neki su zgužvani, neki iscepani ali i dalje dele istu sudbinu - bačeni su u nepovrat.
Ponekad je prošlost potrebno ostaviti baš tamo gde i jeste, duboko zakopanu u tami i krenuti napred. Grešila sam u životu i to mnogo. Zbog mnogih stvari se duboko kajem i pozivam se na staru izlizanu frazu ''Da mogu vratiti vreme, neke stvari bih uradila drugačije'', kao što mnoge ne bih ni učinila. Fraza je izlizana jer je često u upotrebi. Često je u upotrebi jer funkcioniše, šljaka, jednostavno tako jeste. Neka se javi onaj ko nije bar jednom u životu poželeo da ima čarobni štapić makar na jedan sat. ... Nešto smo tihi večeras. Da, i ja sam to poželela, ali život nije bajka i upravo iz tog razloga sam se je odrekla svoje ''Nedođije''. Bilo je krajnje vreme da ponesem svoje breme odgovornosti sa sobom i da prestanem da se vadim na Antićev stih ''Još sam ja balava za takve stvari''. Ništa nije isto kao kad smo gledali crtaće subotom ujutro i pili kako pre spavanja. Više ništa ne prolazi nekažnjeno i više nema postupaka bez posledica. Posledice mogu biti dobre ili loše ali ih moram prihvatiti kakve god da su.
Učinila sam glupost u prošlosti - ćutim, trpim i ispaštam. Drugačije ne može. Iako sam ja na svoju prošlost nasula priličnu količinu zemlje, ona s vremna na vreme ispliva na površinu kako bi otela moj zrak sunca, udahnula vazduh namenjen mojim plućima i time zadala novi udarac koji bi me oborio nekoliko stepenika niže na putu da se posvetim nekome koga volim. Nekoliko stepenika gore, pa jedan dole. Uspeću ja. Potrudiću se. Jer zaista volim
!

Još jednom za kraj:

''Prirodo, cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja cu od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružicast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari''
 
*
 
"Sometimes I wonder if anythings absolute anymore. Is there still right and wrong?
Good and bad? Truth and lies? Or is everything negotiable,
left to interpretation grey. Sometimes we're forced to bend
the truth, transform it, cause we're faced with things that
are not of our own making.
& Sometimes things simply catch up to us."
[ Generalna ] 13 Avgust, 2011 00:17

Vec tri godine praktikujem da vece i jedan deo noci dvanaestog na trinaesti avgust provedem napolju. Skuvam dosta pudinga, uglavnom od vanile, uzmem svoje cebence i legnem pod vedro nebo. Na neki nacin, to je moja mala tradicija.
Do sada, a i nocas, na zalost to radim sama, ali se nadam da ce me neko ipak sledece godine grejati u toj hladnoj noci. Presudan faktor je strpljenje. Mnogi odustaju posle 10 ili 15min sto nije dovoljno. Nije me stid reci da provedem i nekoliko sati posmatrajuci nebo u iscekivanju zvezda padalica. Realno, taj delic sekunde je nemoguce opisati recima. Bilo bi pogresno cak i pokusati docarati to kroz neki tekst. Po meni, nekoliko sati cekanja se definitivno isplati zbog tih nekoliko sekundi. Nekom je to glupo, ali za mene je to strast.

Ne secam se kad sam prestala smisljati zelje za svaku zvezdu padalicu, ali bilo je to davno. Taj delic sekunde je definitivno mnogo bolje potrositi uzivajuci u samom prizoru nego izgovarati zamisljenu zelju..

[ Generalna ] 03 Avgust, 2011 22:51

Kontam da bi ovaj naziv mogao da bude totalno in, pošto primećujem da se fraza ''onaj osećaj'' svuda provlači. S druge strane sam totalno moderna što smatram da je moj problem najveći, da niko ne može da me razume i tako to na tu temu. Skraćeno ''jadna ja''.

Iskreno, 'malo' sam čudna poslednjih dana, a to su primetili ljudi koji me donekle poznaju, što bi podrazumevalo mali broj ljudi. U poređenju, broj prstiju na saci je velik broj. Danima se ponašam kao da je sve divno i krasno, a u svakom trenutku kad ostanem sama sa sobom urlam na sebe što prolazi još jedan dan, a da nisam ni pipnula knjigu. Ispitni rok se polako, ali sigurno približava i neću se ni okrenuti, a on će već pokucati na moja vrata.
Da se ne lažemo, nije mi mrsko učenje, čak štaviše, uživam u tome kada su mi iole ispunjeni uslovi za to. Pod uslove podrazumevam odgovarajuću literaturu koja je dovoljna za spremanje ispita i malo mira i tišine.
E sad, kao i svaki drugi neodgovorni student, ostavila sam tri meni najteža ispita za kraj. (ostale ispite sam položila u roku, bez ikakvih problema jer sam imala dobre profesore i imala sam ispunjene gore pomenute uslove). Pod 'najteže' ispite podrazumevam matematiku (vučem je iz prve godine) koja mi nikad nije bila jača strana (osim u osnovnoj, tad sam sabijala matematiku). Obrni, okreni, nikad mi diferencijali i ostali pametni matematički pojmovi nisu bili potpuno jasni za šta mogu da okrivim lošu podlogu iz srednje (kaubojske) škole. Drugi 'težek' ispit je elektronika i optoelektronika. Gle čuda - struja! Da li će ikada ta dva predmeta biti lepo objašnjena u nekim knjigama? (znam da grešim, ali ja jednostavno nisam došla u kontakt sa tim). Poslednji ispit su grafički procesi. Problem je u tome što je predmet preobiman. Kontam da nisam toliki lenjivac i da ću to gradivo savladati.
Sve to fino tinja u meni duži period i odlažem učenje jer se bojim da se suočim sa problemom što prouzrokuje rast nervoze u meni. Sinoć sam se izbezumila saznanjem da moram da položim sva 3 ispita kako bih upisala treću godinu (neki novi zakoni koji kažu da na budžet idu samo oni sa očišćenim ispitima) iako sam se do sada tesila time da sam ostvarila dovoljan broj bodova (52 iz prve i 48 iz druge godine) da upadnem na budžet. (čitati: ako nema budžeta, nema ni studiranja za mene).
Kako je vremena sve manje, nervoza i pritisak proporcionalno rastu (proporcije i procenti račun rasturam!). Poslednjih dana izbegavam razgovor na tu temu i ispod časti mi je (ipak sam ja škorpija) da tražim da me neko sasluša, a kamoli da mi pomogne.
(veoma) Malo alkohol i malo (više) sredstava za smirenje su stvari držale koliko toliko pod kontrolom. Sinoć sam otišla korak dalje i pomešala dve gore pomenute supstance. Mogu reći da me je to fino ošamutilo i moram priznati da sam se naspavala noćas što poslednjih noći nije bio slučaj. Smatrajući da sam time 'dotakla dno', danas sam hrabro primila knjigu u ruke. ''Ako ne pokušam, sigurno neću uspeti.'' Ali sam večeras jednostavno pukla. Odlepila sam ko sličica i to ne u pozitivnom smislu. Pokušala sam da razgovaram sa devojkom u fazonu 'zajedno smo toliko dugo, svašta smo prošle, ko će me razumeti ako neće ona', ali se ispostavilo da svo dva različita sveta kada je moj fakultet u pitanju. Kada malo razmislim, to me baš i ne iznenađuje. Možda je ovo zvučalo pregrubo, ali dobila sam manje reči utehe nego što sam se nadala. Sve to je ustvari razumljivo, jer je ona završila samo srednju školu (iako smo isto godište). Ne podcenjujem je i ne smatram da je glupa, naprotiv!, samo mislim da ona ne može da shvati kroz kakve 'muke' prolazim dok ona sama ne prođe isto. Elem, iako razgovor s njom nije doneo neko preterano olakšanje uprkos njenim ohrabrujućim rečima, bar sam se fino isplakala. Mogla bih još, ali neka, dovoljno je za sada. Vratih se knjizi i vratih se borbi. Neću odustati i nadam se da će sudbina biti na mojoj strani.

Kad osetiš da niko ne može da te razume, olovka isisa svu teskobu i prebaci je na papir. Nema uši da sasluša, nema razum da shvati problem i nema dušu da pruži utehu, ali ta 'stvar' očigledno ima sposobnost da spasi život (ne mislim bukvalno), jer kao što deca kažu: ''Olovka piše srcem''.
I kao zaključak mogu da kažem da znam da nisam u govnima do guše kao što mi se sada čini i znam da nije sve tako crno kao što ja trenutno vidim stvari, ali ne postoji zabadava izreka ''Svakom je svoj prolem najteži''. Prema tome, dok se ne izvučem iz ovih govana, biću 'najjadnija na svetu' i neću više gurati 'probleme' pod tepih i neću više navlačiti kez na lice ako se tako ne osećam.
Objasnila sam!