[ Generalna ] 22 Jun, 2017 02:28

Zanima me u kom tačno trenutku smo mi, jedina misaona živa bića na zemlji, počevši tamo od plemena Maja i Inka i još dublje u istoriji, došli na tu ideju da nama nešto pripada? Da nama neko pripada? Da smo mi nešto zaslužili i da smo mi nekog zaslužili?

U kom tačno trenutku smo uzeli za validno da prisvajamo? Da uzimamo od prirode, da uzimamo od drugih, da očekujemo od prirode i očekujemo od drugih ljudi? Zašto je iko dužan nama nešto da da? Da pokloni deo sebe?

Razumem da potrčimo nekad pred rudu, zaletimo se previše. Pa čak i poletimo i preteramo. Ali zar nije nejbitnije biti zahvalan na onome što imaš? Na svim onim sitnicama koje uzimamo zdravo za gotovo. Naprotiv, mi se bunimo kada ostanemo bez onoga što nikad u suštini i nije bilo naše. Kako je sve lako shvatiti kada rastavimo na proste delove, ha?

Zašto to ne radimo svakodnevno? Hajde da to radimo svakodnevno. U svim aspektima naših života.

I vraćajući se na sam početak, odakle meni pravo uopšte da mudrujem o životu, kad o njemu ne znam ništa. Kao ni o umetnosti. Osim što mogu da ih osetim. 

[ Generalna ] 17 Jun, 2017 03:52

Rekla bih da se dogodila greška kad dobih ovu kožu u kojoj sam. Porešne veličine je. Pogrešne teksture i na pogrešan način je sašivena. Merlin shvata ovu muku. Uverena sam.

Jer veli: "Stavi kremu za bore, možda ti se osmijeh vrati..."

Ako može onaj iz 2007. Pre svih ožiljaka koje su napravili emotivni udarci. Znaš na šta mislim. Kad su pola tog osmeha oči preuzele na sebe i sijale punim sjajem.

"Sa mnom si 10 mlađa, samo si sa mnom opet ti."

Deset, jedanaest, al' ko broji. Kažu da prava ljubav, ne. Sa mnom si opet ti. Oh, kako bih volela to. Da izvučem najbolje iz tebe. Da izvučeš najbolje iz mene. Da gradimo i rušimo i gradimo i rušimo. Da se uvlačimo u vrtloge vremena i iz svakog nevremena da izađemo jače. Oh, kako bih volela to.

 

Jer za jednu noć kraj tebe, ja sam dala svoj svet, a ti si možda u jednom trenutku poželela da daš sve za mojih 26. I bilo je čarobno.

Za još jednu noć kraj tebe, ja ću vrlo rado srušiti svoj let. A tebi nikad neće biti potrebno mojih 26. Jer ti letiš i bez onih krila koja su ti tako uporno lomili. I nemam nameru da ti crtam nova.

Ne obećavam i neću nikad obećati kule. Ni gradove. Ni zvezde. Jer je astrologija tvoja oblast. Moć percepcije, astralne projekcije, razne frekvencije i pogrešne dimenzije. Njih možemo da istražujemo zajedno. Hajde da se zaglavimo u limbu. Nauči me tamo sve što ne znam. Imale bismo dovoljno vremena. Jer vreme ne postoji. Postoji samo sad. Šta su godine, šta su meseci, šta su nedelje, dani, sati, sekunde? Šta je sve u poređenju sa onim osmehom kojeg me udostojiš one jedne jedine sekunde kad se mimoiđemo na ulici? Šta je sve u poređenju sa onim 'hvala' koje mi dobaciš kad sam ti već okrenula leđa nakon što sam ti oduzela 7.5 sekundi za uručivanje buketa turskih karanfila?

Ne vrti mi se svet oko tebe, ali jesi u centru mog zlatnog preseka. Samim tim si i jedino mašanje koje mi se donekle ostvarilo.

[ Generalna ] 08 Jun, 2017 02:46

Sedim na ovom kauču, u ovom stanu, samo nekoliko trenutaka nakon završene poslednje stranice knjige. Pre nekih 7 minuta propustih njenu poruku da li spavam. Odgovorih 7 minuta kasnije i to je već bilo prekasno.

Kontam da bi trebalo da idem na spavanje jer digitalni sat samo što nije otkucao ono đavoljsko vreme, tačno 3 sata nakon ponoći, ali častim se ovim trenucima kada upijam sadašnji trenutak.

Kažu živeti u prošlosti dovodi nas do depresije, dok živeti u budućnosti je ravno potpisivanju sporazuma sa anksioznošću. Iskusih oba stanja. Nije bilo ni malo zanimljivo. Sada, sada bukvalno ne znam šta mi donosi sutra. Da, postoji neki okvirni plan kojim bi bilo lepo da se stvari dešavaju. Ali sa druge strane, prethodnih 20ak dana nisu bili onakvi kakvim sam ih zamišljala. Bukvalno ni jedan dan se nije odigrao po unapred zamišljenom planu. I drago mi je zbog toga. Drago mi je što se prethodni projekat odužio, drago mi je što sam istog dana započela drugi projekat. Drago mi je što su me neke 'obaveze' sačekale baš ovih dana iako je po planu bilo da se izdešavaju pre dve nedelje. Jer u suprotnom, ne bih sada bila na ovom mestu na kojem sam sad.

Nedavno sam govorila o tome kako se sve dešava u tvoje vreme. A ne u 'svoje vreme'. Stvari se dešavaju kada univerzum proceni da si spreman za njih i kada si u mogućnosti da upiješ svu moć tog trenutka.

Moj um odavno nije okrznula depresija. I moj um odavno nije okrznula anksioznost. I zaista sam zahvalna na tome. Moć sadašnjeg trenutka. Bez očekivanja, bez raočaranja i savršeno spremna na sve što me čeka u narednom periodu.

Zajedno sa svojim snovima, zajedno sa svojim knjigama, zajedno sa svojim maratonima i zajedno sa svojom umetnošću. Ruku pod ruku sa srećom i optimizmom u svako naredno jutro. 

[ Generalna ] 15 Januar, 2017 18:15

Upoznah se juče sa tromesečnim nećakom. Odmah smo krenuli da se smejemo jedno drugom, ispustamo razne zvuke i sporazumevamo na nekim izmišljenim jezicima smenjujući izraze od ludih, do zabrinutih. Mada nije to poenta priče.

U celoj toj igri, šapnuh mu da njegovog tatu još nikad nisam videla u ovakvom obliku. Iako se znamo ceo život, da bude fantastičan otac nekako nisam očekivala. Daleko od toga da sam očekivala suprotno, ali moj brat je neko ko nikad nije bio preterano zainteresovan za život i druženje. Uvek povučen, uvek ćutljiv, uvek u svom svetu.

Imam taj stav da me mogu iznenaditi samo lepe i pozitivne stvari, što se upravo i desilo. Tj dešava se poslednjih nekoliko meseci. Obično su majke te koje su privrženije svojoj deci. Ali ne i u ovom slučaju. Obično majke ustaju noću, ali ne i u ovom slučaju. Obično su majke neispavane, ali ne i u ovom slučaju. Osim što je fantastičan otac, pored toga je i fantastičan muž. Jedno 3 levela je porastao u mojim očima, a moje poštovanje prema njemu je poraslo do neba.

Bro, svaka čast. Volite i poštujte svoje članove porodice, jer od te tačke svet počinje da se menja. 

[ Generalna ] 14 Novembar, 2016 01:55

     Neverovatno je koliko ljudi i dalje nisu svesni koliko je ova cinjenica vazna. Biti svestan sebe. Svojih mogucnosti, svog talenta, svoje zelje, svoje strasti. Pomalo mi je muka od toga da ljudi koji su mojih godina govore kako ne znaju cime zele da se bave. Da bi otkrio sta je to sto te pomera, moras jbno mrdnuti svoje dupe. Kolektivna lenjost je nesto sto nas je zadesilo na globalnom nivou.

Moj dan se sastoji od 6 do 8 sati spavanja i 16 do 18 sati rada. Da, nemam zivot trenutno, ali to se zove gledanje unapred. Ako ne zapnem sad, kada cu?

Ipak, nije uvek bilo ovako. Taj jedan period u kom nisam znala ni gde cu ni sta cu. Kad te nista ne pomera, ucauris se. Od samih pocetaka, ta neka osoba me je svojim entuzijazmom oko mojih radova gurala napred. Mislim da ni ona ni ja tada nismo bile svesne. Ona verovatno nije svesna ni sad, a meni je postalo jasno kad sam ostala bez te podrske. Ljudi se odalje, sto je normalno, pogotovo ako ih geografija dodatno udalji jedne od druge. Promene su svakodnevne. Promene su dobre. Ali putovanje od trenutka kad izgubis podrsku do trenutka kad sam shvatis koliko vredis i koliko mozes je vrlo vrlo tezak. Pocela sam da letim kad mi je taj kamen pao s ledja. Ambicija se rodila ponovo, strast je pomogla, a samosvesnost obavila svoj posao. Ja mogu mnogo i cekaju me velike stvari.

Jedan od bitnih trenutaka bilo je udaljavanje od svih negativnih ljudi koji su me gusili. Ta vrsta ciscenja je i vise nego pomogla izgradnji ovakvog mindseta. Mnogo suza je bilo potrebno do trenutka kad sam shvatila da ustvari nikog nije briga. Mada ni tad nisu stale. Plakala sam u sred voza, ali je sva sreca bio mrak i prazan voz. Tu se moje kukanje zaustavilo u potpunosti. Jer cemu kukanje u prazno. Nikog nije briga. Tri prilicno jasne reci. I ne, to nije bio tuzan trenutak. To je bio trenutak kad sam shvatila da imam dovoljno energije da promenim svet. Jeste da zvuci preambiciozno, ali ja zaista verujem u to. Nedelja, dva sata posle ponoci. Radila sam ceo dan, radila sam do sad i nastavljam da radim dok mi se kapci ne sklope. Ako mogu ja, moze svako. Ne vidim nikakve izgovore.