Creative Disorder

I danas je Niče na repertoaru. 

Zlim zovem ja to, i neprijateljskim za čoveka: sve te nauke o jednome i savršenome i nepokolebljivome i sitome i neprolaznome! Sve neprolazno – samo je slika! A pesnici odviše lažu. – Nego, najbolje slike treba da govore o vremenu, i o onom što će biti: treba da su slavopoji, i opravdanje svega što je prolazno! Stvaranje – to je veliko isceljenjem od patnji, i olakšica za življenje. A da bi bilo onoga koji stvara zato su potrebne patnje, i mnoge promene. Da, mnogo gorkog umiranja treba da ima u vašem življenju, vi koji stvarate! Budite dakle pokrovitelji i opravdači svega što je prolazno. Da bi onaj koji stvara i sam bio detetom koje treba iznova da se rodi, mora on ujedno hteti da bude i porodilja, i porođajne muke porodiljine. Zaista vam kažem, moj me je put vodio kroz sto duša, i preko sto kolevaka i porođajnih muka. Na mnogome sam već bio rastanku, i poznajem pune očaja poslednje časove. Ali, tako hoće moja stvaralačka volja, moj udes. Ili, da vam kažem još poštenije: baš taj i takav udes – hoće moja volja. Sve što oseća na meni, pati, i leži u kvrgama: ali mi volja moja uvek pritiče u pomoć kao oslobodilac i dobroglasnik. Htenje oslobađa: to je prava nauka o volji i o slobodi – njoj vas dakle uči Zaratustra. Ne-hteti-više, i Ne-ceniti-više, i Ne-stvarativiše! ah, taj umor i takva presićenost neka su večno daleko od mene! I u saznavanju osećam jedino želju moje volje za oplođavanjem i za razvijanjem, i ako ima nevinosti u mome saznanju, ima je samo zbog toga što je u njemu volje za oplođavanjem. Ta volja namamila me je da napustim Boga i bogove; jer, šta bi imalo da se stvara kad bi bogova – već bilo! Nego, prema čoveku, jednako i sve iznova, goni me ona moja plodonosna volja za stvaranjem; kao što nešto goni čekić prema kamenu. Ah, ljudi, u kamenu počiva mi slika jedna, moja slika nad slikama! Ah, što baš mora da počiva u najtvrđem u najružnijem kamenu! Moj čekić besno sad udara da bi razbio kvrge. Od kamena se lome komadi: šta je meni do tog stalo? Hoću da je izradim do kraja: jer sen jedna dolazila je k meni – ono što je najtiše i najlakše od sviju stvari, došlo je jednom k meni! Lepota natčoveka došla je kao sen k meni. Ah, draga braćo! Šta je meni stalo još – do bogova! – 

Danas imam da izjavim samo ovo: 

"Danas još patiš od mnogih, ti jedan: danas još imaš celu svoju hrabrost i sve svoje nade. Ali doći će doba da će te samoća zamoriti, da će se gordost tvoja saviti, da će hrabrost tvoja zaškrinuti zubima. I ti ćeš tada vikati iz sveg glasa: »Ja sam sâm!« Doći će doba, da nećeš više videti ono što je na tebi visoko a videćeš sasvim izbliza ono što je nisko; a kao avet strašiće te ono što je uzvišeno u tebi. I ti ćeš tada vikati iz sveg glasa: »Sve je lažno! « Ima osećanja koja hoće da zadave usamljenika; ako ne mogu, tada, dabogme, moraju sama da umru! Ali, da li ćeš ti to biti u stanju, da budeš ubica? Da li ti je već poznata, brate, reč »preziranje«? I znaš li, kolike su muke pravedljivosti: da budeš pravedan prema onima koji te preziru? Ti primoravaš mnoge da zbog tebe počnu drukče učiti nego dotle; to će ti oni skupo naračunati. Ti si im se približio a ipak si prošao mimo: to ti neće nikad oprostiti. Ti se dižeš iznad njih: ali što se više penješ tim manji izgledaš oku zavisti. A najvećma mrze onoga koji leti."

Nisam nikad imala problem sa tim ko sam ja. Osoba ženskog pola koja voli druge osobe koje su ženskog pola. Nikad nisam imala problem sa svojom seksualnošću niti sa svojim identitetom. Nisam nikad imala osećaj da nešto nije u redu sa mnom. Nisam se brinula da li će i kakve probleme mi to doneti. Nisam brinula da li ću izgubiti ljude oko sebe, ko će i kako prihvatiti. Recimo da sam oduvek bila prilično sebična po tom pitanju.

S godinama sam naučila da to nije kategorija s kojom treba da se poistovetim. To nije ono što mene definiše. Ranije mi je bilo zanimljivo da taj podatak pljusnem ljudima u lice, ne interesujući me kakvu ću reakciju dobiti. Recimo da je to bio oblik mog bunta, inatila sam se previše. Godine su me naučile da neke stvari treba da zadržim za sebe. Ne da ih krijem, ali da budem makar malo diskretnija.

Biti diskretan ili pljusnuti činjenice ljudima u lice, nije promenilo moj stav o tome šta sam i ko sam. Ni u jednom trenutku, kao što već napisah, nisam se zapitala da li radim nešto loše. Ne može da bude loša moja srž. Može, ali takve stvari nemaju veze sa seksualnom orijentacijom. To ima veze sa tim kako se ophodimo prema drugim ljudima i onim što činimo kad niko drugi ne gleda.

Da ne skrećem previše sa teme, danas htedoh da pišem o drugim temama, blisko povezanih sa seksualnošću.

Ono što me jeste godinama mučilo jeste spoljašnji izgled. Mučilo me to što se ne uklapam u standarde ženske lepote. Mučilo me to što sam se u haljini osećala neprijatno. Mučilo me je to što ne umem da se našminkam jer me to nikad nije interesovalo. Naučimo ono što nas zanima, logično. Mučile su me etikete koje su mi dodeljivane.

Znog toga sam sada došla do nekih dubljih nivoa prihvatanja sebe. Sazrela sam dovoljno da umem da se nosim sa mišljenjima drugih. Nije primereno reći da sam prestala da brinem šta će drugi reći, jer budimo realni sve nas interesuje kakvo neko ima mišljenje o nama.

Poenta je da sam došla do tog nekog stadijuma kada smatram da žensko ne mora da se uklopi u ideal ženskog izgleda. Što vodi do drugog podatka da fizičkim izgledom nismo zadovoljni kada nismo zadovoljni onim što se krije ispod svega toga, što se krije u nama. Nakon što sredimo svoju glavu, bez problema pokazujemo svoje pravo lice. I sada shvatam da su slabosti ustvari naša najveća snaga. Ako pokažem od čega sam izgrađena, ako ljudi znaju moje slabe tačke, ne mogu da ih napadnu. Ne postoje tajne i samim tim nemam od čega da strahujem. I to je jedan od najboljih osećaja, osećaj slobode. 

Oduvek sam svoje razmišljanje održavala bistrim pisanjem. Što u poslednje vreme ne činim.

Sve se menja. Učim mnogo. Učenje vodi razvijanju, vodi promenama. Promene donose usamljenost. Svakom stepenicom kojom se popnem više, izgubim nekog. Kad naglo izrasteš, vazduh gore je proređen. Ponovo učim da dišem. U prenesenom značenju.

Meditacija pomaže mnogo. Pogotovo kad u toku dana mozak napunim gomilom informacijama. Učim i čitam sve dok mozak na kraju dana ne kaže da mu je dosta. Onesvestim se od umora i uživam u tome. Uživam u procesu stvaranja neke nove mene. Na ovom blogu postoji više zapisas u kojima govorim da sam u toku poslednjih godinu dana naučila više nego svih prethodnih godina zajedno. Ta praksa se nastavlja.

Navikavam se na samoću. Navikavam se na činjenicu da ništa ne traje večno. Prihvatam. Prihvatam da ne postoji garancija ni za šta u životu. Baš kao i na elektronske uređaje - godinu do dve ako ispravno upravljate uređajem. Jedna situacija, jedan korak, jedan pokret promeni sve. Nekad na bolje, nekad na gore. Usponi i padovi. Usponi. I padovi.

Učim da vladam kako svojim telom, tako i svojom glavom. Učim da je hladan tuš bolji od vruće vode. Učim da ovladam svojim umom u stresnim situacijama. Usuđujem se da zađem u suštinu stvari bez straha od toga šta ću tamo naći. Naginjem ka optimizmu. Zahvalna sam za sve što imam. I za sve što nemam. Zahvalna sam za sve lekcije koje su donela loša iskustva. Zahvalna sam na snazi koju su doneli svi gubici.

Nekad sam zapisivala sve. Više to ne radim. Mnogo manje pričam sa ljudima jer znam da ne shvataju. Kroz neke stvari moraš sam da prođeš. Lekcije moraš sam da naučiš, ne vredi objašnjavati. Ćutim i posmatram. Čekam. Na neki način osećam da ću se izgubiti, da ću nestati ako ne ostavljam neki trag. Zato je ovo moje mesto. Moj kutak zabačen daleko od sveta. A ipak stoji na čeličnim nogama toliki niz godina. I uvek me čeka. Uvek me prigrli i olakša sve.

Ne želim nikakav negativan sadržaj da ostavim. Bude bolje. Uvek bude bolje. Treba prepoznati dobr i loše trenutke. Stisnuti zube i izdržati. Uvek bude bolje. Stegni pesnicu i udari svaki loš trenutak u facu. To je trenutno jedini savet koji imam za sebe.