Creative Disorder

Imam neku novu teoriju/ideju da neću naučiti lekciju sve dok sve lekcije uredno ne dokumentujem. Ne mora biti perfektno, ali mora biti zavedeno.

Pa da počnemo daleko u nazad, pre 3ipo godine izašla sam iz veze. Naš odnos od starta nije imao potencijal da se razvije jer se nismo ni potrudile da zaista upozano jedna drugu. Kao što obično i biva jedna strana je davala više, ta strana sam bila ja što naravno rezultuje mojom povređenošću.

Nakon raskida posetila sam drugaricu čismo da malo skrenem misli, naravno pričale smo o tome kako se osećam, a potom je usledio povratak nazad. To je trenutak kada shvatih da nikog zaista nije briga. Shvatila sam da je jedina osoba na koju mogu da računam - samo ja. Use i u svoje kljuse. Niko te neće izvući iz nevolje, ni na koga ne možeš da računaš 100%. Niko ne živi takav život da ti se može naći tu u apsolutno svakoj prilici. Svi smo sebi na prvom mestu. Tako smo napravljeni i to je normalno. To nije nikakva disfunkcija društva. Jednostavna biološka ili fiziološka stvar.

Kao introvertna gej devojka u Srbiji, razvila sam zidove oko sebe čak i prema osobama sa kojima to nije tako trebalo i smelo. Odrasla sam u disfunkcionalnoj porodici u kojoj je najbolji lek samo da se prećuti i zaboravi. Tek sada shvatam koliko sam osobina stekla kroz život ugledajući se na roditelje. Ako pogledamo da jedino što oni trenutno u životu imaju jeste da smo to brat i ja (nije tako teško dobiti dete), rekla bih da se nisu previše potrudili što se razvoja tiče. Rade na svojim poslovima od završetka srednje škole, žive u malom mestu, nezadovoljni su svojim poslovima, ali ćute, trpe i čekaju penziju.
Nepoverenje prema ljudima - to preuzeh od mame. Loša komunikacija - takođe. Dizanje ruke od stvari čim postanu malo teže - od oboje. Lenjost - od tate.

Nisu umeli bolje. Ne osuđujem ih. Uradili su najbolje što su mogli. Samo je vreme da se prekinu neki paterni u životu.

Startovala sam pogrešno. Misleći na život. Ali prvu borbu sam u startu dobila. Borila sam se sa pupčanom vrpcom za svoj život i pobedila. Možda sam iz borbe izašla ranjena, čitaj plava kao kao štrumf i možda me jesu oživljavali, ali ja sam smrt pobedila. Mada, kao škorpija, ceo život osećam nenormalnu povezanost sa tom svojom mračnom stranom.

Veći deo života sam provela kao žrtva. Krivila sam sve druge osim sebe. Krivila sam druge jer nisam imala dobru startnu poziciju. Krivila sam druge što nisam imala priliku od starta da se razvijam brzinom kojom se sada razvijam. Ukratko, kao što već rekoh živela sam životom žrtve umesto životom pobednika. Znam da su mnogi doživeli sranja i drugi su bili bez podrške porodice i izašli su iz tih bitki neokrnjeni. Znam da ne postoji nikakva tajna, jednostavno im sklop u glavi nije dopuštao da padnu i predaju se. Trudim se da se ne predajem i ja. Vodim mnogo bitki sa svojim mozgom. Depresivne epiyode su mi više nego poznate. Pa sam razvila sistem pod nazivom: Gremlinom put za Itaaku. Znači nemamo definisam cilj, tj cilj je da se krećemo. Nemamo odredište. Sve dok ide noga pred nogu - sve je okej. Taj sistem je podrazumevao sledeće:

- zdravu ishranu

- fizičku aktivnost

- mnogo čitanja

- edukativni podkasti

- i mnogo vežbe na profesionalnom nivou.

Odlučila sam tada, pre 3ipo godine da ću svoj život promeniti. I promena je počela instantno. Pridržavala sam se svojih idrednica i sve je bilo u redu.

Ubrzo je Univerzum prepoznao moj napor i iskrenu želju za bolje sutra i u ruke mi je došla knjiga od Brajana Trejsija - Ciljevi. Mnogo zanimljivih i simpatičnih stvari se tu našlo, ali ono što mi je posebno privuklo pažnju jeste - kako zamišljamo savršenu osobu i to je potrebno napisati na papir. Nisam bila preterano specifična, ali prva misao koja mi se javila u glavi jeste ambicioznost. Želim nekog ambicioznog jer prethodna veza nije uspela upravo iz tog razloga: nismo bile na istom nivou mentalnog razvoja. Tu rečenicu sam čula baš baš mnogo puta u životu. Elem.

Univerzum mi je poslao novu osobu u život. Ambicioznu. Svet mi se okrenuo naopačke. Upoznale smo se nakon 12 dana dopisivanja. Zašto baš tada? Jer je za tada imala kupljenu kartu za Srbiju. Došla je sa drugog kraja sveta. Držala sam se svoje odluke da me ništa neće poremetiti u svojim ciljevima da postanem najbolja verzija sebe i odbijala sam viđanje. No, ne lezi vraže, do viđanja je došlo i tu je bio kraj moje pribranosti. Zaljubila sam se kao nikad u životu.

Osoba je mnogo starija i iskusnija od mene. Odmah smo počele da planiramo moj odlazak. Prvi pokušaj nije uspeo i nastupio je deprimirajući period. Svo znanje koje sam stekla u prethodnom periodu sam iskoristila upravo u toj prilici i zadržala sam nas na okupu. Na redu je došao drugi plan i sprovele smo ga skoro u roku od odmah i ako i prvi put - plan nije uspeo. Jer brzopletost. Jer verovanje drugima. Jer neproverene informacije. Tada smo malo stale na loptu. Opet je moja majka dala meni jedan savet: ne brzajte. Smirite se i razmislite. Nastupio je period u kojem se mnogo razmišljalo. A malo radilo. Videle smo se ponovo jer nam je situacija dizvoljavala da ona često odsustvuje sa posla i provele smo fantastičan period zajedno. Bile smo čvršće nego ikad. Sve je izgledalo savršeno.

A onda nastaju problemi. Čak je i treći plan propao - ali nismo mi bile krive. Njoj su se stvari iskomplikovale na poslu. Jedino je preostalo da otvorim firmu i konkurišem na osnovu toga. Kao dovoljno je da imam firmu i to je to. Iz dana u dan su dolazili novi problemi i nove lekcije.

Sada ustvari želim da pričam o samom naslovu - zašto 40%?

Ono što sam ja mislila da je mojih 100% u tom trenutku je i bio maximum koji ja mogu da dam. Raspad sistema, krah svrhe i nakon nekog vremena ponovo sam na vrhu. Imam novo značenje 100%, sada mogu više i jače. Ove situacije se ponavljaju svaki put kada život od mene zahteva da se popnem na stepenicu više. Samo otvaranje firme. Ja kao introvert okej završim to uz dosta papirologije i mučenja. Očekujem porez i doprinose neku onako finu sumu mesečno. Okej, mogu ja to. Dođe rešenje - duplo od onoga što sam ja zamišljala. Ponovo moram na stepenicu više. Ispostavi se da je potrebno vrteti mnogo više novca na mesečnom nivou kako bih mogla da prikažem firmu kao funkcionalnu i da se zaista izdržavam od nje. Još jedna stepenica više. Jedan klijent, drugi klijent. Ide. Ne ide. ide. Ne ide. Krene. Stane. U minusu sam. Nisam u minusu. Troškovi rastu jer mora se uložiti u tehnologiju. Ponovo sam u minusu jer leto je mrtvo. Ponovo se vadim iz minusa. Ide nekako. Klijent me nasamari tj da mu dopustim da me prevari. Prihvatam odgovornost. Drugi klijent nestane na neko vreme dok ne saznam da sarađuje sa drugom firmom. Ljudi su stoka. Ali ja sam kriva. Nikad klijent nije kriv. Okej, bar neko i dalje posluje sa mnom. Konstantno vijanje novih klijenata. Nauči šta su i kako funkcionišu fakture. Šta je KPO, kako se to vodi, šta se tu radi? Napravi sajt - sama. Izgradi drušvene mreže firme - sama. Nauči kako se koriste reklame na fejsbuku - sama. Radiš SEO, radiš PR, radiš ono što je tvoj posao zaista. Radiš osmasto miliona raznih stvari - sama. Nema nikog da ti kaže najosnovnije stvari. Da li sam ovim ili onim počinila neko kažnjivo delo? Uplati pazar, sredi knjige, pošalji fakture, vijaj nove klijente, održavaj lep odnos sa klijentima, idi na konferencije svojih klijenata i maka nekoliko sati se divi svom umeću. U međuvremenu se razboliš - ali nema bolovanja. Nema da skočiš kad zazvoni alarm jer će šef biti ljut ako kasniš, moraš da se nateraš sam. Nema da odeš na posao i dobiješ zadatak koji treba da rešiš - moraš sam da zadaš sebi zadatak, pa tek onda da ga rešiš. Moraš da pratiš trendove, moraš da provališ stil klijenta, šta klijent želi, moraš da se boriš sa izuzetno niskim cenama konkurencije. Moraš još gomilu stvari, a nisi ih ni svestan. Moraš da naučiš nove programe jer je to sad aktuelno. Moraš konstantno da razvijaš svoje veštine jer ni posle 10 godina nisi sve naučio. Nemaš ni vremena ni novca za kurseve.

Pored toga moraš i dalje sve redovno, da skuvaš ručak, opereš sudove, opereš veš, usisaš, obrišeš prašinu, skloniš za druga dva člana jer ti radiš od kuće, a to onda i nije posao. Moraš da voziš babu kod doktora. Moraš da voziš drugu babu u banku. Moraš da voziš strica u bolnicu i moraš da odeš na posao po mamu jer su joj srasle dve kosti na tabanu i teko joj je da šeta. Moraš bratu da staviš pirinač da mu se skuva u određeno vreme kako bi ga pojeo tačno za onih 15minuta kada je kod kuće između dva posla.

Plus uz sve to rešavaš papire za vizu. Da bih otišla kod svoje devojke (kladim se da ste i zaboravili početak teksta). I kažu ljudi - pa lako je tebi. Ti sve četiri u vis i ne razmišljaš ni o čemu. Ali ja sam izašla 3x na svirku u godini dana - pa ti to ni ne voliš? Ljudi, ja nisam kupila ništa sebi osim jednih patika jer su mi se sve raspale - pa ti ni ne voliš šoping. Ali ja sam jednom otišla u biokop - pa imaš sve flmove online. Ljudi, ja nisam sebi kupila ni jednu novu knjigu - pa ti ionako čitaš sve te neke čudne knjige koje ni nema da se kupe ovde već čitaš u pdf-u. U prevodu - meni je lako. I jeste mi lako, ali ponašajte se prema meni kao prema čoveku.

Dođu mi vesti od moje devojke, e trebalo bi da imaš bar auto na svoje ime. Okej, imamo porodični automobil ali nije moj. Kako da pitam oca da prebaci automobil na moje ime? Kao što rekoh nemamo nikakav odnos niti živimo zajedno. Rešim to, iskeširam lepu sumu. Okej. To je to, rešila sam papire. Stigne mi od devojke: e bilo bi dobro da imaš neku nekretninu na svoje ime. Temperaturu sam dobila samo od onog automobila kako sada ja da tražim ocu ovde u Srbiji, ocu alkoholičaru da prebaci kuću na mene? Skupljam hrabrost, tražim samopouzdanje,  razbolim se za medalju, usporim proces, devojka popizdi na mene. Ja nisam planirala da imam vezu na daljinu skoro dve godine. Do sada smo uvek imale fantastičnu komunikaciju. Ali neko ko nije imao nikakve probleme u životu jednostavno ne može da shvati neke stvari. Sređivanje papira za vizu je više nego stresan i traumatičan proces i košta. Podizanje firme od nule u Srbiji je i te kako stresan i traumatičan proces i košta. Košta vremena, novca, živaca. Kroz sve to prolazim sama.

Prošlog leta umire bratov najbolji drug. Mesec dana nakon toga gine mi nećaka. Dva meseca nakon toga umire mamin i tatin venčani kum. Pa mamina tetka. U ovu godinu sam ušla odlaskom na sahranu ujni. Nakon toga otac mog najboljeg druga. U utorak pre nekoliko dana sam odvezla strica u bolnicu.

Osećam se loše kada puknem i potonem na dno. Iako sam duboko u sebi svesna koliko će taj pad kasnije dam evine u visinu jer ta eksplozija je preduslov da se dignem na jednu stepenicu iznad. Bojim se tog pada jer me strpljenje i pribranost napuste pa kažem ponekad i ono što ne želim. A komunikacija je veština i umeće. Borivši se sa svim gore navedenim situacijama prestala sam da čitam. Ono što me je održavalo na mom putu za Itaku - prestala sam da radim. Prestala sam da čitam, prestala sam sa fizičkom aktivnošću i prestala sam da se hranim zdravo. Izgubila sam sebe, izgubila sam smisao, a počela sam da gubim i osobu koju volim. Krajem januara tresnula sam ponovo o patos. Voljena osoba se distancirala od mene, a ja sam automatski skočila kao nikad do sada. Jer očigledno najbolje funkcionišem kada sam pod pritiskom.

Ali sve ovo vreme sam otišla i daleko od Brajana Trejsija i ciljeva i posvetila se Itaci - idem pa kad stignem stigla sam. Imajući neverovatno pribranu, zrelu, ambicioznu, vrednu i razumnu osobu pored sebe nikad nisam zamišljala da je mogu izgubiti. Imale smo savršenu vezu. Osim što savršenstvo ne postoji. I veza mora da se gradi i da se radi na njoj. Radim više nego ikad i trudim se da dokumentujem svoj proces. Dam jedan bitan deo Gremlinovog puta za Itaku jeste bio i pisanje. I sa tim sam prestala.

Od početka godine pročitah 5 knjiga, uradih isto toliko treninga, napisah devojci (još uvek mi jeste devojka) pismo i pokrećem novi sistem. Ovaj sistem neće podrazumevati Gremlinov put za Itaku već će Gremlin da se transformiše u labuda. Ili u još nešto lepše od labuda. Sve ovo što sam mislila da je moj maksimum, bilo je 40%. Kada misliš da dalje ne možeš - dao si ustvari 40%. Tvoje telo može više. Tvoj mozak je neuroplastičan, može da se razvija do kraja života. Kognitivne sposobnosti se mogu povećati, a nove sposobnosti se mogu razviti. Komunikaciju je moguće vežbati, a samopouzdanje je moguće podići.

Rad na sebi, rad na odnosima sa drugim ljudima, rad na vezi sa voljenom osobom, rad na komunikaciji sa porodicom. Rad na svojim veštinama. Rad na razvijanju samosvesnosti i na postizanju mira. I ono najbitnije, održavati svoja obećanja. Istrajati u svojim namerama. Pokazati osećanja. Biti iskren. Priznati grešku. Preuzeti odgovornost. Niko ti ne duguje ništa. Svet je samo tvoj i moraš sam da ga osvojiš. I zapamti kad misliš da si dao svoj maksimum - dao si samo 40% svojih mogućnosti.

Prvih deset godina tugovanja - Lidija Stojković

"Lek za mortido

Moja adresa je: Zvezdani put b.b. - Nebeski bulevar u Kosmosu. Sedim u stolici od oblaka i čekam tren kada ćeš sama srušiti bedeme oko sebe koje si zidala svih ovih godina od kada sam otišao. Ovde me ništa više ne boli, hrana mi je naša sličnost, piće - snaga naše majke. Sve je spokojno i mirno, vlada lakoća razumevanja i zakoni duhovnosti. Voleo bih da to osetiš, ali putna karta je tvoja ljubav, a nebesko sredstvo je tvoje srce! Ali čisto srce, bez mržnje, laži, besa i nezadovoljstva.

Sa moje adrese, najbolje mogu da bdim nad tvojim nemirom i pevam ti uspavanku za tvoje pobesnele damare u grudima. Za tren stižem brzinom svetlosti u tvoje srce, do tvog bola koji tinja i pretvara se u bes. Bes gori i zahvata sve čega se dotakneš i ostaješ sama na zgarištu svoje duše. Kako me tada peku sopstvene rane produbljene tvojom bolom i nemoći. Pitam se tada, jesam li stigao da te naučim da voliš bez zadrške, prostornog ograničenja, jesam li uspeo da ti kažem ovo što sam sada?

Vojske anđela sa ovog bulevara spasavaju ljude unoseći radost u njihove duše. Samo sam ja tužan, tužan jer do tebe ne uspeva da dopre nijedan od njih, pa lutaš svojim mislima i zoveš me u snovima, kao da ne postojim. Plačeš, jer nemaš vere u ljubav bez dodira, u našu uzajamnu relaciju.

Ponekad se uspravim na rubove blagog povetarca i kružim oko naše kuće, ušuškam ss u naše sobe, pomilujem igračke koje čuvaš i čitam pesme koje mi pišeš... i kriješ ih. Pomilujem uplakan jastuk i pomirišem sveže cveće na tvom stolu, poljubim te u kosu, a ti plačeš jer gledaš naše slike i ne osećaš da sam tu. Ne znaš da gledam tvojim očima, dišem tvojim nemirnim usnama i sluśam naše pesme, ali ti suze ne mogu obrisati... jer su one tvoja nemoć. Tada pokucam na tvoje potopljene zenice, ali ti ne otvaraš kapke jer ne želiš da pronikneš duboko u svoje srce i osetiš me kako živim duboko u njemu - za tebe, samo za tebe! Tu bi pronašla svu radost koja izvire pod stenom ljubavi. Tu stenu je nemoguće ukloniti, jer je ona svet, ne može se pretvoriti u nešto drugo kao što je tuga, patnja, bes, bol, laž i mržnja. Jer ljubav je vera u čistotu, dobrotu, čestitost; jer ljubav je pokretač večnosti i okidač nade u bolje nego što jeste! A ti si sve zaboravila i ni u šta više ne veruješ.

Dok tamo zaviriš i ne pronađeš moj duh, bićeš zatvorenik sopstvene mržnje i boli što su ti mene oteli! Gledaćeš u tuđe oči i tražićeš razumevanje, a nećeš ga naći, jer ja sam samo u tvom oku! Tražićeš neke ruke koje će te prigrliti, a nećeš meriti ljubav tog zagrljaja i toplinu srca koji ti se učine idealnim za tvoju bol; ranjavaćeš one koji nas iznedriše iz svoje prave ljubavi... I opet ljubav... I početak i kraj.

Sve čega se sećaš proizašlo je iz ljubavi. Zato te čvrsto držim za ruku i vodim te cvetnim stazama postojanja, kao nekada kada sam te šetao morskim plažama, učio da voziš bicikl, da pišeš prva slova... I tako zajedno tražimo lek za tvoje bolno detinjstvo i mlade godine, melem za sve nepravde i laži ovog sveta.

"Niko nije kriv!", rekoše mi ovde. I dok uporno tražiš krivca u sudbini, gresima, prošlosti i Božijoj kazni, nećeš osetiti uzvišenu datost - da budemo drugačiji od svih, da budemo jedno biće i na Zemlji i u Kosmosu. Zato ne troši svoju energiju, već mi pomozi da otopim otrovne granule zgrušane u tvojim mislima i da u tvoje vene, svojom krvlju utkam toplinu našeg zajedničkog postojanja.

Čujem tvoj vrisak kojim me zoveš i vidim tvoje snove u kojima tražiš moje lice. E, tada zaplačem, i na prozor tvoje sobe spustim svoje suze kao znak da zlo nikad ne činiš i da se sklanjaš od onih koji zlo čine. A kada izađeš u naše travnato dvorište i moja suza ti kapne na oznojen dlan, ti stisni šaku, podigni glavu i znaj da je tvoj brat tu, i da si ti veza sa svim što sam nekad voleo, a sada pretvorio u večnost. Otvori tada roletne svojih prozora i pusti svetlost u svoju sobu, toplinu u svoje srce i prestaćeš da mrziš svaki dan samo zato što te podseća da me nema.

Tvoje rođenje dočekao sam kao neprikosnoveni dar, sa osmehom i ljubavlju. Živeli smo svaki trenutak neraskidivo vezani... rastali smo se probijajući staklo automobila svojom ljubavlju i dečijim smehom. Nemoj mi to uzeti, nemoj dozvoliti da nestanem, da mi otmu ovo nebesko stanište. Onda ću izgubiti moć svoje misije i neću moći da bdim nad tvojim životom, i da živim bez tebe. I uzeće mi hranu - tvoj lik i umreću još jednom bez snage naše majke koja nam je zajednička vodilja u ovoj teškoj borbi! Ne vraćaj me u bolno telo i zemaljske strahove, spasi me od svoje tuge! Hoću da živiš ovaj tren od života punim srcem, čistom ljubavlju i... verom u nas!

Ne podiži glavu, milo moje, i ne traži Zvezdanuulicu na Nebeskom bulevaru! Ja sam tu, mnogo bliže... u tebi. Zažmuri i čućeš moj smeh i vesele korake kao damare svog srca i pronaći ćeš moju ljubav u ritmu svog disanja. Sve je u tebi. Samo me pronađi i ukazaće ti se put bez kraja, put alhemičara koji od kamenčića tuge pravi zlatni stepenik do ljubavi. I ne plači, milo moje, već živi život koji je samo stepenisam do smrti, usputna stanica do adrese tvog voljenog brata." 

Juče me zove čovek sa kojim sam se upoznala na edukativnoj konferenciji koju su održali moji poslovni partneri i kaže ima novu ideju. Pošto previše vremena provodi za računarom jer piše svoju novu knjigu, logična posledica tog jeste bol u leđima. Pogotovo u lumbalnom delu jer ljudi ne shvataju koliko je bitno ojačati mišiće leđa i trbušnji zid.

Te ja krenem u objašnjavanje zašto je to loša ideja.  Prvenstveno, tako fotelje već postoje, mnog koštaju i glomazne su jer rade svoj posao. osećaš se kao da sediš na oblaku i posle gomile sati provedene na istoj, lumbalni deo leđa ne zeza baš toliko. Zašto ove stolice nisu svemoguće? Jer mi nismo konstruisani da setimo satima u istoj poziciji. Čovek nije sedeć biće. Čovek je stvoren da se kreće. Kada čovek prestane da se kreće, njegov organizam svetlosnom brzinom počinje da stari.

Sa druge strane svi proizvodi dizajnirani da nam pomognu tako što će nam dati potporu samim tim slabi naše mišiće, a posledice toga osećaćemo kada ustanemo, kada se krećemo i kada radimo neku fizičku aktivnost. Najskuplje patike za trčanje daju toliku potporu i toliko nam pomažu u trčanju da više ne umemo da hodamo bosi. Pretvaramo se u robote kojima će uskoro morati da se menjaju delovi jer odbacujemo fundamentalne principe po kojima je čovek stvoren. Čovek je stvoren da se kreće, čovek je stvoren da jede celu, svežu hranu, a ne procesuirane proiyvode. Čovek je stvoren da jede voće, a ne rafinisani šećer.

Ono što je problem današnjeg čoveka jeste hedonizam. Hajde da ne radimo ništa, a da imamo rezultate. Hajde da ne jedemo hranu bogatu nutrijentima, ali da imamo zdravo telo. Hajde da ne treniramo, ali da nemamo zdravstvenih problema. Hajde da ne radimo ništa, ali da živimo dobro. Još ljudi javno jasno i glasno kažu: ja sam hedonista.

Da se vratim na poentu priče: hajde da napravimo stolicu koja će biti oblikovana po mojoj kičmi, ali da mi se kičma dodatno ne krivi od nje. Neću da vežbam nego ja sedim u udobnoj stolici i zdrav sam. Ne ide to tako, druže. Prvo počneš sa kretanjem tako što ćeš podići dupe iz stolice, pa naučiti fundamentalne pokrete koje smo zaboravili a kao deca smo ih vrlo dobro znali. Pa ćeš krenuti sa vežbama snage i sa trčanjem. I kad ojačaš mišiće koji drže tvoju kičmu i kad ojačaš trbušnji zid, pa kad počneš da jedeš samo meso, povrće, voće i ribu, imaćeš mnogo manje problema u životu.

PREVIŠE MI KOMPLIKUJEMO SVET OKO SEBE KAKO BISMO OPRAVDALI SVOJE PONAŠANJE. A samo je potrebno spustiti se na osnovne principe funkcionisanja tela.  

     Jedino vegansku ishranu nisam probala. Poslednjih nekoliko godina zaludih se istraživanjima na temu ishrane. Interesovalo me je kakve se to hemijske reakcije odvajaju u telu, kaok koja vrsta hrane utiče na telo, kako se ponaša insulin, kako se i kada skladišti mast. Da li je dobro imati 5 manjih obroka ili 2 veća. Da li je bitno da se ne jede 2 sata pre spavanja i došla do zaključka da mi ljudi mnogo volimo da komplikujemo jednostavne stvari samo da bismo opravdali sebe.

     Isprobala sam keto ishranu, izbacila sam ugljene hidrate i šećer, osećala sam se bolje nego ikad. I fizički i psihički. Do prve situacije koja je povisila moj nivo stresa i moja ruka je posegla za slatkišima, tj hranom koja nas teši kada mi sami sebi ne umemo da pomognemo.

     Zaključak: takav način ishrane nije održiv na duži vremenski period koliko god vaša volja bila čelična jer svima nama se dešava život. Život nije savršen. Mi nismo savršeni. Naša ishrana nije savršena. End of story.

     Sad je logično da kažem FORA JE U BALANSU. Što i jeste istina. Naš organizam zahteva određene "stvari" kako bi funkcionisao normalno. Želi određenu porciju makronutrijenata i želi određenu porciju mikronutrijenata. Šta ti nutrijenti rade? Oni imaju zadatak da pomognu krvi da se transportuje kroz naše telo. Održavaju naš mozak svežim, britkim i spremnim za akciju. Pomažu pankreasu da luči pravilnu dozu inzulina. Omogućavaju jetri da nas čisti od toksina. I sada zamislimo kako sam ovde nabrojala svaki organ našeg tela i opisala njihovu funkciju. Dakle, bez tih nutrijenata nas ne bi bilo. Umrli bismo. Smatram da je veći problem kad ne daš telu ono što od tebe traži nego kada mu daš nešto što mu ne prija. Šta ovim hoću da kažem? Nije toliko strašno popiti koka kolu, ako si prethodno "podmirio" svoje telesne potrebe za nutrijentima. Jednu rečenicu sam davno čula, kaže: prvo pojedi jabuku, a posle toga se najedi junk food-om, jer ako prvo posegneš za junk food-om nećeš imati mesta za jabuku. Plus toliko će ti skočiti insulin u krvi, pa će ti neki slatkiš biti primamljiviji od jabuke.

     Ljudi ne slušaju poruke koje im organizam šalje. Ako imaš konstantne glavobolje, ako spavaš loše, ako ti se stomak posle jela pretvori u balon i ako se pale alarmi u tvom telu, neke stvari moraju biti promenjene. Ne kažem da je potrebno preći na 100% zdravu ishranu, jer kao što napisah gore: to je nemoguće. Ali neke zdrave navike je neophodno uvesti u svoju svakodnevicu.

     Simple stuff. Ako želiš da smršaš unosi manje kalorija nego što trošiš. Ako želiš da se ugojiš - unosi više kalorija nego što trošiš. Ako želiš da rešiš probleme sa varenjem - unosi celu hranu, nikakve industrijske prerađevine. Ako želiš da rešiš problem sa kožom - unosi celu hranu, nikakve industrijske prerađevine. Tačnije, ovo pravio važi za baš ono mnogo problema. To ne znači da se ne možeš povremeno počastiti nečim. Ne zagovaramo 100% zdravu ishranu. 75% zdrave naspram 25% loše ishrane je više nego dovoljno.

     Pamet u glavu. 

     Moja najveća misija u životu jeste da saznam kako sve(t) funkcioniše. To je ono što me pokreće da ujutro ustanem iz kreveta. Informacije izvlačim iz nekoliko izvora. Knjige na prvo mesto. I ovim putem zahvaljujem na postojanju interneta i na tome da je mnogo knjiga moguće skinuti za džabe. Drugi izvori su podkastovi i youtube. Tj u suštini, ve je to isti izvor. INTERNET.

    Iako je potrebno razdvojiti bullshit od pravih istinitih stvari, kada ste u tome toliko dugo koliko sam ja, nemate uopšte problem s tim.

Ono što me je ceo život mučilo, a nisam ni bila svesna da me to muči, jeste kako funkcioniše novac. Finansijsko polje. Otkrila sam nekoliko stvari. Sa što više novca raspolažete - imate veću odgovornost. Više izlaženja iz one komfora, više posla, više odgovornosti, više vrednosti. Kad su u pitanju veće količine novca, igra se menja u potpunosti. Otvaraju se neka polja za koja niste ni znali da postoje. Ono što je problem u Srbiji, jeste to što se ovde ne vrti mnogo novca. Školovanje nije skupo, plate su male, stanovi su jeftini, namirnice su jeftine itd. Samim tim, mala količina novca se vrti. Zašto je to loše? Zato to ubija duh u nama. Ne postajemo dovoljno gladni, ne dobijamo želju da se borimo jače. NE KORISTIMO SAV KAPACITET KOJI POSEDUJEMO.

U prilog tome ispričaću kratku priču: Učitelji učenik posećuju kolibu na vrhu planine u kojoj vrlo skromno živi jedna porodica. Sve je prljavo, sve je male, nose staru odeću. Učenik automatski počinje da osuđuje njihov način života, u čemu ga učitelj prekida. Hajde prvo da vidimo o čemu se ovde rade. Nakon što su ušli u kolibu i pitali porodicu zašto žive tako jadno, dobili su odgovor da ne žive uopšte jadno. Imaju kravu od koje dobijaju mleko da se prehrane, a što pretekne mleka u susednom selu trampe za drugu hranu. Pri izlasku iz kolibe, učitelj govori učeniku da gurne kravu u provaliju. Učenik u trenutku odbije to da uradi, ali na kraju je morao da posluša učitelja. Mnogo godina nakon toga, učenik se vratio u selo da vidi da li je porodica i dalje živa. Na mestu kolibe, pronalazi farmu i u ragovoru sa vlasnikom farme shvata da je to isti čovek kojem je pre mnogo godina uginula krava. Nakon što su ostali bez jedinog izvora hrane i prihoda, čovek je počeo da obrađuje zemljište oko kolibe, sabi biljke i uzgaja pamuk. Posao se širio i sada poseduje farmu. Ništa od toga se ne bi desilo, da krava tada nije uginula.

U Americi je sasvim drugačija priča. Školovanje je skupo, zdravstvena nega je skupa, samim tim su velike plate, uz šta idu velike takse, ali i visoke cene usluga i namirnica. Jednostavno - vrti se mnogo više novca. Veći je standard.

Ljudi u Americi se rađaju sa dugovima. Kada dođete na svet, vaši roditelji već duguju određenu količinu novca za kuću u  kojoj živite, a kada dođe fakultet, dobijate svoje lične dugove koji mogu da iznose i preko 100 hiljada dolara. Radite da otplatite dugove, nakon toga ulazite u dugove kada kupujete kuću, automobil, dođu i deca, i opet sve u krug. Začarani krug. Jedini način da se ovaj krug razbije, jeste da ljudi prihvate način života na koji smo mi ovde navikli. Dakle, ne trošiti novac na fensi stvari i štedeti. Ovde smo jako dobro naučili šta znači štednja.

Da bi se istekao među konkurencijom, kojim god poslom da se baviš, moraš u tome biti najbolji. Da bi u tome bio najbolji, za druge stvari moraš da uposliš druge ljude. Koji su u tom poslu najbolji. Multitasking izumire.  Jednostavno - svi zavisimo jedni od drugih i vraćamo se konceptu zajednica. Pitanje je samo kojoj zajednici se prikloniti. Ono što se sada dešava jeste da je Kina godinu dana ispred svih na polju razvoja tehnologije. I do 2030 godine bi prestigla Američku ekonomiju. Kao posledicu toga - vidimo šta? Kako Amerika lupa blokadu kineskim firmama (HUAWEI). Iz kog razloga se to dešava? u AMerici su veći standardi nego u ostatku sveta. Ostatak sveta će radije kupovati kineske proizvode jer su jeftiniji što AMerici ne ide u prilog. Amerika ne može da spusti cenu svojih proizvoda jer kako bi se onda održao standard koji opisah gore?

U Americi ako želiš dobro plaćen posao - prvo ti moraš da daš određenu količinu novca državi, da bi ti ona dala priliku da zaradiš taj novac. U suprotnom - posao ne možeš da dobiješ. Naši žiuvoti funkcionišu tako da smo srećni kada rešimo neki problem. Potrebni su nam izazovi da bismo bili srećni. Izazovi dovode do toga da stvaramo nove stvari i razvijamo se. Zagrizi veći komad nego što možeš da sažvaćeš i usput pronađi način da ga sažvaćeš. Drugačije ne možeš da napreduješ. Ono što je problem u Srbiji jeste da mi nismo naučeni da nam je potreban napredak. Uljuljkani smo zadovoljni prosečnim palatama radeći za druge ljude. Mozak nema izazove, ne pale se lampice i jednostavno odumiremo pre nego što nam zaista dođe kraj.