[ Generalna ] 29 Jun, 2017 23:29

Ovo će biti jedan hirovit tekst, jer izrevoltirana sam soliteljima pameti koji su uvereni da apsolutno sve tajne ovog sveta znaju.

Jasno je meni da ništa na ovom svetu nije za sigurno i da sve prolazi, treba živeti i uživati u trenutku. Biti strpljiv i za životnog partnera izabrati osobu koja je na istom nivou ličnog razvoja kao i mi sami.
Ali kad uložiš evo skoro godinu dana u lični razvoj jer već sam pisala da je to jedini put do sreće, rad na sebi. Onda dođemo u ovakvu situaciju u kakvoj sam ja da sam sa 26 godina mentalno na nekom mnogo višem nivou. Ali opet nemam dovoljno iskustva kao mnogo stariji od mene. Shvatila sam odavno da je najbitnija stvar na svetu voleti sebe, biti strpljiv i ovladati svojim emocijama, hormonima i umom.

I dolazimo do tačke u kojoj da bih pokrila sva polja na kojima se razvijam na dnevnom nivou, nešto mora da se žrtvuje. E tada na scenu nastapaju oni ljudi koji će da te kritikuju ako žrtvuješ san. Koji će te kritikovati ako na kratko zapustiš posao zbog npr bolesti i opšte iscrpljenosti tela (jer btw, istračala sam polumaraton u subotu i to mrtva bolesna). Naći će se ljudi koji će kritikovati način koji smo izabrali na put do vrha i gomila drugih ljudi koja će sve samo ne pružati podršku.

Dakle, ne možemo zadovoljiti sve oko nas. Jedino koga treba da zadovoljimo smo mi sami. Ali to shvatim nakon što pustim da mi ljudi pomere guzu i nateraju me da izgubim volju. A to čak rade i ljudi koji su na višem nivou ličnog razvoja.

Poenta je, između ostalog, budite plemeniti. Nije samo do onoga šta govorite, više je do onoga šta radite. Nije dovoljno reći: neću o nekom da sudim jer ne znam njegovu stranu priče, ali ipak da ga napadate. To tako ne ide. Budite plemeniti i nežni i ka samim sobom. Jer očigledno drugi ljudi neće biti.

Izgubih nit, tako da odoh da polažem test za sertifikat dok ne izgubih sve živce. Be greatful, be kind, be humble. 

[ Generalna ] 22 Jun, 2017 02:28

Zanima me u kom tačno trenutku smo mi, jedina misaona živa bića na zemlji, počevši tamo od plemena Maja i Inka i još dublje u istoriji, došli na tu ideju da nama nešto pripada? Da nama neko pripada? Da smo mi nešto zaslužili i da smo mi nekog zaslužili?

U kom tačno trenutku smo uzeli za validno da prisvajamo? Da uzimamo od prirode, da uzimamo od drugih, da očekujemo od prirode i očekujemo od drugih ljudi? Zašto je iko dužan nama nešto da da? Da pokloni deo sebe?

Razumem da potrčimo nekad pred rudu, zaletimo se previše. Pa čak i poletimo i preteramo. Ali zar nije nejbitnije biti zahvalan na onome što imaš? Na svim onim sitnicama koje uzimamo zdravo za gotovo. Naprotiv, mi se bunimo kada ostanemo bez onoga što nikad u suštini i nije bilo naše. Kako je sve lako shvatiti kada rastavimo na proste delove, ha?

Zašto to ne radimo svakodnevno? Hajde da to radimo svakodnevno. U svim aspektima naših života.

I vraćajući se na sam početak, odakle meni pravo uopšte da mudrujem o životu, kad o njemu ne znam ništa. Kao ni o umetnosti. Osim što mogu da ih osetim. 

[ Generalna ] 17 Jun, 2017 03:52

Rekla bih da se dogodila greška kad dobih ovu kožu u kojoj sam. Porešne veličine je. Pogrešne teksture i na pogrešan način je sašivena. Merlin shvata ovu muku. Uverena sam.

Jer veli: "Stavi kremu za bore, možda ti se osmijeh vrati..."

Ako može onaj iz 2007. Pre svih ožiljaka koje su napravili emotivni udarci. Znaš na šta mislim. Kad su pola tog osmeha oči preuzele na sebe i sijale punim sjajem.

"Sa mnom si 10 mlađa, samo si sa mnom opet ti."

Deset, jedanaest, al' ko broji. Kažu da prava ljubav, ne. Sa mnom si opet ti. Oh, kako bih volela to. Da izvučem najbolje iz tebe. Da izvučeš najbolje iz mene. Da gradimo i rušimo i gradimo i rušimo. Da se uvlačimo u vrtloge vremena i iz svakog nevremena da izađemo jače. Oh, kako bih volela to.

 

Jer za jednu noć kraj tebe, ja sam dala svoj svet, a ti si možda u jednom trenutku poželela da daš sve za mojih 26. I bilo je čarobno.

Za još jednu noć kraj tebe, ja ću vrlo rado srušiti svoj let. A tebi nikad neće biti potrebno mojih 26. Jer ti letiš i bez onih krila koja su ti tako uporno lomili. I nemam nameru da ti crtam nova.

Ne obećavam i neću nikad obećati kule. Ni gradove. Ni zvezde. Jer je astrologija tvoja oblast. Moć percepcije, astralne projekcije, razne frekvencije i pogrešne dimenzije. Njih možemo da istražujemo zajedno. Hajde da se zaglavimo u limbu. Nauči me tamo sve što ne znam. Imale bismo dovoljno vremena. Jer vreme ne postoji. Postoji samo sad. Šta su godine, šta su meseci, šta su nedelje, dani, sati, sekunde? Šta je sve u poređenju sa onim osmehom kojeg me udostojiš one jedne jedine sekunde kad se mimoiđemo na ulici? Šta je sve u poređenju sa onim 'hvala' koje mi dobaciš kad sam ti već okrenula leđa nakon što sam ti oduzela 7.5 sekundi za uručivanje buketa turskih karanfila?

Ne vrti mi se svet oko tebe, ali jesi u centru mog zlatnog preseka. Samim tim si i jedino mašanje koje mi se donekle ostvarilo.

[ Generalna ] 08 Jun, 2017 02:46

Sedim na ovom kauču, u ovom stanu, samo nekoliko trenutaka nakon završene poslednje stranice knjige. Pre nekih 7 minuta propustih njenu poruku da li spavam. Odgovorih 7 minuta kasnije i to je već bilo prekasno.

Kontam da bi trebalo da idem na spavanje jer digitalni sat samo što nije otkucao ono đavoljsko vreme, tačno 3 sata nakon ponoći, ali častim se ovim trenucima kada upijam sadašnji trenutak.

Kažu živeti u prošlosti dovodi nas do depresije, dok živeti u budućnosti je ravno potpisivanju sporazuma sa anksioznošću. Iskusih oba stanja. Nije bilo ni malo zanimljivo. Sada, sada bukvalno ne znam šta mi donosi sutra. Da, postoji neki okvirni plan kojim bi bilo lepo da se stvari dešavaju. Ali sa druge strane, prethodnih 20ak dana nisu bili onakvi kakvim sam ih zamišljala. Bukvalno ni jedan dan se nije odigrao po unapred zamišljenom planu. I drago mi je zbog toga. Drago mi je što se prethodni projekat odužio, drago mi je što sam istog dana započela drugi projekat. Drago mi je što su me neke 'obaveze' sačekale baš ovih dana iako je po planu bilo da se izdešavaju pre dve nedelje. Jer u suprotnom, ne bih sada bila na ovom mestu na kojem sam sad.

Nedavno sam govorila o tome kako se sve dešava u tvoje vreme. A ne u 'svoje vreme'. Stvari se dešavaju kada univerzum proceni da si spreman za njih i kada si u mogućnosti da upiješ svu moć tog trenutka.

Moj um odavno nije okrznula depresija. I moj um odavno nije okrznula anksioznost. I zaista sam zahvalna na tome. Moć sadašnjeg trenutka. Bez očekivanja, bez raočaranja i savršeno spremna na sve što me čeka u narednom periodu.

Zajedno sa svojim snovima, zajedno sa svojim knjigama, zajedno sa svojim maratonima i zajedno sa svojom umetnošću. Ruku pod ruku sa srećom i optimizmom u svako naredno jutro. 

[ Generalna ] 15 Januar, 2017 18:15

Upoznah se juče sa tromesečnim nećakom. Odmah smo krenuli da se smejemo jedno drugom, ispustamo razne zvuke i sporazumevamo na nekim izmišljenim jezicima smenjujući izraze od ludih, do zabrinutih. Mada nije to poenta priče.

U celoj toj igri, šapnuh mu da njegovog tatu još nikad nisam videla u ovakvom obliku. Iako se znamo ceo život, da bude fantastičan otac nekako nisam očekivala. Daleko od toga da sam očekivala suprotno, ali moj brat je neko ko nikad nije bio preterano zainteresovan za život i druženje. Uvek povučen, uvek ćutljiv, uvek u svom svetu.

Imam taj stav da me mogu iznenaditi samo lepe i pozitivne stvari, što se upravo i desilo. Tj dešava se poslednjih nekoliko meseci. Obično su majke te koje su privrženije svojoj deci. Ali ne i u ovom slučaju. Obično majke ustaju noću, ali ne i u ovom slučaju. Obično su majke neispavane, ali ne i u ovom slučaju. Osim što je fantastičan otac, pored toga je i fantastičan muž. Jedno 3 levela je porastao u mojim očima, a moje poštovanje prema njemu je poraslo do neba.

Bro, svaka čast. Volite i poštujte svoje članove porodice, jer od te tačke svet počinje da se menja.