[ Generalna ] 21 Jun, 2009 02:48
 
Ko je pravi prijatelj? Osoba koja nas razume i poshtuje, kojoj mozhemo bezuslovno verovati, kojoj se ne moramo pravdati za gluposti koje smo nekoom prilikom uradili. Upravo takve osobe zhelimo pored sebe. Prijatelji su ti koji ispunjavaju nash zhivot, bash kao shto text ispunjava pesmu.


Kome se prvo obracamo kada zapadnemo u nevolje? Najboljem prijatelju, zar ne? Uglavnom nam najjbolji prijatelj pruzhi pomoc kada treba ponovo stati na svoje noge i prvi chestita na postignutim rezultatima. Na isti nachin refren podizhe vrednost pesme. Svaki prijatelj, svaki stih ima odgovarajucu ulogu u svemu. Preplitanjem stihova, poznanstava medju prijateljima okvirno dobijamo jedno drushtvo. Da bismo saznali kako to drushtvo funkcionishe, kakvi su odnosi medju prijateljima, potrebno nam je mnogo vishe informacija. Za sada, poznat nam je samo sastav, poznat nam je text pesme.

Ako textu dodamo neku kompoziciju, odredjene note, saznacemo okolinu u kojoj to drushtvo dishe. Na text i kompoziciju nadovezujemo aranzhman kako bi otkrili osobine tog drushtva.

Preostaje nam jedino da instrument prepustimo rukama zhivota, a sudbini ustupamo ulogu izvodjacha..

Napokon imamo pesmu! Imamo drushtvo u celini!

Nijedan period, bio on krcat pozitivnim ili negativnim situacijama ne mozhemo pregurati bez pomoci svojih pravih prijatelja. Uvek su nashtimani za nas i uvek spremni pomoci oko sviranja svake pesme.

Pesmom nas podizhu na noge, pokazuju da je zhivot samo splet okolnosti, da drushtva nastaju i nestaju..

 

 “Svakoj pesmi dodje kraj, zar zbog toga ne bismo trebali uzhivati u muzici?”

[ Generalna ] 16 Jun, 2009 11:21

Ljubav. Pazhnja. Poshtovanje. Razumevanje i spoznavanje sebe, nama dragih ljudi i sluchajnih saputnika. Sve su to razlozi za putovanje na vozu zhivota, a svako pochinjeno delo je samo jedan od vagona u nizu.

Svako nashe dobro ili pak loshe delo nam zhivot na odredjen nachin vrati. Kada to ne ochekujemo, kad se najmanje nadamo.

Od perona do perona kupimo nova iskustva i uchimo nove lekcije. Na samom pochetku putovanja nauchimo da svojim postupcima usrecujemo ili povredjujemo ljude oko sebe. Chinimo to svesno ili nesvesno, ali posledice su iste.

Lokomotiva predstavlja nash razum. Razum upravlja nashim zhivotom. Odredjuje shta je dobro, a sta loshe. Shta smemo i shta ne smemo chiniti. Putujuci pravim putem, nashe dushe su ispunjene slogom i harmonijom. Tako se osecamo pomazhuci drugima u nevolji, stvaljajuci potrebe drugih ljudi ispred nashih zhelja I hirova.

Ponekad nam to zhivot vraca neopipljivim stvarima za nashe ruke, ali uvek treba biti zadovoljan unutrashnjim mirom. Chesto unutrashnji mir predstavlja vecu nagradu, nego svo blago koje postoji.

Nazhalost, mnogi pohlepni ljudi ne znjau to da prepoznaju, nego zhele vishe, zhele vecu pohvalu za svoja dostignuca ne shvatajuci da time sebi prave josh vecu shtetu. Tada zhivot pochinje da uzima njima koliko oni uzimaju zhivotu. Ni u takvim situacijama nije kasno. Taj jedan vagon nasheg zhivota mozhemo ostaviti kao loshu uspomenu na nekoj od usputnih stanica, a zhivot nastaviti dalje. Odbacujemo oslabljeni deo sebe, odluchujemo da vishe necemo chiniti losha dela. Time postajemo spremniji i jachi za ostatak putovanja.

Ceo nash zhivot je jedno putovanje ispunjeno emocijama, bolom, strahom, ljubavi, nezhnoshcu. Sva osecanja koja pruzhimo svojim saputnicima mozhemo ochekivati da cemo osetiti na svojoj kozhi, jer „dobro se uvek dobrim, a loshe loshim vraca“.