[ Generalna ] 02 Jul, 2009 23:55

Kada bih pisala bajku o tebi, ona bi zapochinjala ovako:

“Negde tu, ne iza sedam gora ili sedam mora, nego negde tu ~ sasvim blizu zhivi jedna mala zvezda. Ona neprekidno sija rajskim sjajem. Mozhda ti se chini da je nikad nisi videla, ali u tami jedne noci u polusnu sigurno si osetila njen sjaj na svojoj dushi..”

Mozhda se pitash, moja mala zvezdo, zashto nisam napisala bajku o tebi..

Ma koliko bila veshta sa rechima, ne postoje rechi koje bi mogle opisati radost koja sjaji iz tvojih ochiju ili oblik onih maleckih zareza koji se ocrtavaju u uglovima tvojih ochiju i usana kada se smejesh.. Ne postoje rechi kojima bih opisala melodiju tvog osmeha ili kako izgleda onaj puteljak koji ocrtava svaka suza koja se rodi u tvom oku.. Kojim rechima opisati prkos koji se ocrta na tvojim usnama kada te naljutim?! Ili onu chudnu izmaglicu koja se javi u tvojim ochima kada zagledana u horizont ili zid svoje sobe sanjarish slushajuci ponovo i ponovo istu melodiju?!

Kako opisati nezhnu dushu deteta koja se krije iza sjaja jedne zvezde?!

Rechi su ponekad tako krhke i nedovoljne..

            Ti nisi lik iz bajke. Ti si stvarna, postojish. Ti si moja najsjajnija zvezda koja me svakog jutra vodi u novi dan, u neshto novo. Koja svakodnevno obasjava moju dushu i krade svu moju ljubav..

[ Generalna ] 21 Jun, 2009 02:48
 
Ko je pravi prijatelj? Osoba koja nas razume i poshtuje, kojoj mozhemo bezuslovno verovati, kojoj se ne moramo pravdati za gluposti koje smo nekoom prilikom uradili. Upravo takve osobe zhelimo pored sebe. Prijatelji su ti koji ispunjavaju nash zhivot, bash kao shto text ispunjava pesmu.


Kome se prvo obracamo kada zapadnemo u nevolje? Najboljem prijatelju, zar ne? Uglavnom nam najjbolji prijatelj pruzhi pomoc kada treba ponovo stati na svoje noge i prvi chestita na postignutim rezultatima. Na isti nachin refren podizhe vrednost pesme. Svaki prijatelj, svaki stih ima odgovarajucu ulogu u svemu. Preplitanjem stihova, poznanstava medju prijateljima okvirno dobijamo jedno drushtvo. Da bismo saznali kako to drushtvo funkcionishe, kakvi su odnosi medju prijateljima, potrebno nam je mnogo vishe informacija. Za sada, poznat nam je samo sastav, poznat nam je text pesme.

Ako textu dodamo neku kompoziciju, odredjene note, saznacemo okolinu u kojoj to drushtvo dishe. Na text i kompoziciju nadovezujemo aranzhman kako bi otkrili osobine tog drushtva.

Preostaje nam jedino da instrument prepustimo rukama zhivota, a sudbini ustupamo ulogu izvodjacha..

Napokon imamo pesmu! Imamo drushtvo u celini!

Nijedan period, bio on krcat pozitivnim ili negativnim situacijama ne mozhemo pregurati bez pomoci svojih pravih prijatelja. Uvek su nashtimani za nas i uvek spremni pomoci oko sviranja svake pesme.

Pesmom nas podizhu na noge, pokazuju da je zhivot samo splet okolnosti, da drushtva nastaju i nestaju..

 

 “Svakoj pesmi dodje kraj, zar zbog toga ne bismo trebali uzhivati u muzici?”

[ Generalna ] 16 Jun, 2009 11:21

Ljubav. Pazhnja. Poshtovanje. Razumevanje i spoznavanje sebe, nama dragih ljudi i sluchajnih saputnika. Sve su to razlozi za putovanje na vozu zhivota, a svako pochinjeno delo je samo jedan od vagona u nizu.

Svako nashe dobro ili pak loshe delo nam zhivot na odredjen nachin vrati. Kada to ne ochekujemo, kad se najmanje nadamo.

Od perona do perona kupimo nova iskustva i uchimo nove lekcije. Na samom pochetku putovanja nauchimo da svojim postupcima usrecujemo ili povredjujemo ljude oko sebe. Chinimo to svesno ili nesvesno, ali posledice su iste.

Lokomotiva predstavlja nash razum. Razum upravlja nashim zhivotom. Odredjuje shta je dobro, a sta loshe. Shta smemo i shta ne smemo chiniti. Putujuci pravim putem, nashe dushe su ispunjene slogom i harmonijom. Tako se osecamo pomazhuci drugima u nevolji, stvaljajuci potrebe drugih ljudi ispred nashih zhelja I hirova.

Ponekad nam to zhivot vraca neopipljivim stvarima za nashe ruke, ali uvek treba biti zadovoljan unutrashnjim mirom. Chesto unutrashnji mir predstavlja vecu nagradu, nego svo blago koje postoji.

Nazhalost, mnogi pohlepni ljudi ne znjau to da prepoznaju, nego zhele vishe, zhele vecu pohvalu za svoja dostignuca ne shvatajuci da time sebi prave josh vecu shtetu. Tada zhivot pochinje da uzima njima koliko oni uzimaju zhivotu. Ni u takvim situacijama nije kasno. Taj jedan vagon nasheg zhivota mozhemo ostaviti kao loshu uspomenu na nekoj od usputnih stanica, a zhivot nastaviti dalje. Odbacujemo oslabljeni deo sebe, odluchujemo da vishe necemo chiniti losha dela. Time postajemo spremniji i jachi za ostatak putovanja.

Ceo nash zhivot je jedno putovanje ispunjeno emocijama, bolom, strahom, ljubavi, nezhnoshcu. Sva osecanja koja pruzhimo svojim saputnicima mozhemo ochekivati da cemo osetiti na svojoj kozhi, jer „dobro se uvek dobrim, a loshe loshim vraca“.

 

[ Generalna ] 08 Maj, 2009 01:22

Protekla dva dana sam bila veoma neraspolozhena. Dala sam svojoj devojci da prochita sve moje textove koje sam napisala i bila sam vrlo nervozna jer nisam imala pojma kako ce ona reagovati na sve. Ne znamo se dugo, mesec dana smo u vezi. Tek se upoznajemo, a bila sam svesna da ce iz mojih textova saznati mnoge stvari o meni koje pre nije znala..

Nakon chitanja textova rekla je samo da joj se svidjaju rechenice, stil pisanja i tako to..

Ali to veche sam dobila najlepshi poklon ikad. Proveravala sam poshtu i naisla na ovaj text u inboxu:

 

’’ Mojoj izgubljenoj sanjalici…

Znam da si celog dana ischekivala moje komentare za prochitane textove. I da si se najmanje nadala da cesh ih pronaci ovde.

Nisam htela preko SMS-a da ti kazhem shta mislim , jer sve ono shto zelim da kazhem ne mozhe stati u par poruka. Ne umem da pishem, nemam talenta za to, ali cu se zbog tebe, ljubavi moja, potruditi…

Chitajuci text za textom pitala sam se kako si prihvatila mene, kao osobu, koja voli da pricha i koja non-stop brblja, a zapravo nishta ne kaze?!!! Jer si ti osoba koja voli da cuti i sve drzi u sebi.

Znam da smo na samom pochetku nasheg druzhenja prichale jedna drugoj nashe male tajne, otvarale dushu zato shto nismo marile shta ce «ova druga» na to reci i kakvu ce sliku imati. Jer je za obe vazhilo pravilo da nam je lakshe da se izjadamo strancu, nego da kazemo osobi koju volimo ili poznajemo…Samo je bitno da nam u tom trenutku bude lakshe. Rekla si jednom prilikom da kada neka osoba ode iz nasheg zhivota, da je druga zameni. Znam da sam ja zamenila Anetu. Popunila taj «prazan prostor», bar je tako bilo na pochetku…Ne zhalim zbog toga. Znam koliko si je volela…Beskrajno sam joj zahvalna, jer da ona nije «otishla» ja ne bih imala ovo shto imam danas – TEBE !!!!!!!!!

Sada tek shvatam kako te iz dana u dan sve vishe upoznajem. Shvatam da ne volish da prichash o sebi, o svojim osecanjima sem onda kada dodjesh iz shkole i u 5 min. mami isprichash shta se desilo (i naravno zatvorish se u svoju sobu-tu si najsigurnija). Ponekad ja uspem da te «nateram» da mi kazhesh shta te muchi, ponekada to uradish meni za ljubav. Chitanjem textova shvatila sam zashto nemash naviku da prichash o problemima i zashto mi chesto kazhesh: “LJubavi samo me zagrli i cuti!!!”

Sa jedne strane mi je drago shto si mi dozvolila da prochitam textove i time te bolje upoznam. A sa druge strane mi dodje da plachem na sav glas, jer te ne poznajem ni upola koliko sam mislila. Da, znam da je potrbno vreme da se upozna tako posebna devojka. Toliko slichna meni, a opet toliko razlichita. Ti, ljubavi, znash na shta mislim…

 

Hvala ti!!!

Hvala shto si me pustila u svoj mali svet.(da me sada gledash u ochi videla bi da to zaista mislim)

Hvala ti shto si dopustila da te grlim, mazim, da budem sa tobom kada ti je teshko. Znam da ne zhelish da te iko vidi kada plachesh, ali si meni dozvolila da budem kraj tebe, da te teshim, da ti brishem suze.

Hvala ti shto si prihvatila moje savete, kritike, molbe, jer znam koliko si tvrdoglava i uvek radish sve po svom ma koliko koshtalo (onda mi sve ovo josh vishe znachi)

Hvala ti shto si uvek kraj mene…

 

Pre 6 meseci… pitala si se da li postoji neko ko bi te trpeo u svim situacijama i bio uz tebe u dobru i zlu ?! Rekla si da ne verujesh da postoji ta osoba. A verujesh li sada ?!

I na kraju ja mislim da je svaki tvoj text vishe nego «vredan hvale». Mislim da je svaki pisan sa puno ljubavi. Znam da si ponosna na svoje textove. A ja ?! Ja sam ponosna jer je sve to napisala MOJA DEVOJKA, KOJU VOLIM SVIM SRCEM !!!!

 

Tvoja ... ’’

 

Dok sam chitala text smejala sam se i plakala u isto vreme. Nisam verovala da se sve to deshava.. Nisam verovala da me je ona prihvatila takvu kakva jesam.. Nisam verovala da me razume..

Chitam ovaj text mnogo puta dnevno. U svakom chitanju obratim pazhnju na neki drugi deo. Na sve je mislila..

Ljubavi, sada verujem! Verujem tebi, verujem u sve. Ushla si u moj mali svet, u moj kreativni nered josh onog dana kada je 6 zvezdica osvanulo na mom zidu..

 

[ Generalna ] 26 Novembar, 2008 02:40
 

Bilo je jutro baš kao danas. Probudila me je kiša. Krupne kapi udarale su o neki stari lim na dvorištu. Pokušavala sam da ne obraćam pažnju na to, ali kiša je bila nepodnošljivo uporna i uspela je da otera svaku pomisao na daljnje spavanje. Dok sam ustajala iz kreveta, nesvesno prvo pružajući levu nogu, prvo što mi je palo na pamet bilo je ’’Mrzim kišu’’.. I zaista je nisam volela. Nisam podnosila činjenicu da po tako hladnom i kišovitom jesenjem danu treba napustiti topao krevet i krenuti u onu hladnu i zastrašujuću ustanovu ~ školu.

Dok sam prala zube nad lavaboom, neprestano sam buljila u crvenu tačkicu na licu. Neverovatno me je iritirala ~ a kome ne smetaju bubuljice? Zašto je prisutan taj nepodnošljivi pubertet kad menjam raspoloženje svakih 5 minuta i dok hormoni blago divljaju. ’’Mrzim pubertet’’..

Spremila sam se za školu i izašla na hladnoću. Raspoloženje mi je padalo kao i stepeni Celzijusa. Kiša je padala po meni, po jakni, po torbi i slivala se niz cipele. Nimalo ugodan osećaj za nekog ko voli leto i sunce. Korak po korak, sa jedne strane žurim u školu da se sklonim na toplo, a ipak pokušavam da usporim korak jer škola zauzima posledenje mesto na listi gde mi se ide. Prilazim ogromnoj bari i sve razmišljam kako da je zaobiđem, pa se zaletim i preskočim je. Bravo za mene, mali osmeh zadovoljstva se pojavio na licu. Ali, nije dugo trajao. Nekoliko sekundi kasnije, pored te iste bare projurio je automobil. I kao da se trudio da me što više zapljusne kišnicom jer nijedan deo moga tela nije zaobišao. ’’Mrzim automobile, mrzim kišu, mrzim školu..

Laganim korakom nastavljam dalje. Stiže sms ~ nepoznat broj. ’’Ma super, ko je baš sad našao da me zaje*ava’’? I dok ja tako razmišljam o misterioznoj osobi stižem pred školu i suočavam se sa ogromnim ulaznim vratima. To je to, nazad ne mogu..

Nisam ni očekivala da će doći do preokreta. U holu škole me je čekala Senka i poklonila mi najveći mogući zagrljaj na svetu uz dve reči ’’Srećan rođendan’’. U tom trenutku moj snužden i tužnjikav pogled zamenio je sjaj i osmeh se vratio na lice. ’’Ipak se neko setio.’’ I ubrzo nakon toga osim u očima zasjala je i srebrna narukvica na mojoj ruci. To me ostavilo bez teksta, ali zato je Senka razvezala priču. Bila sam uzbuđena pa nisam ni slušala šta je pričala. Čula sam samo poslednji deo ’’Volim te najmnogopunije’’. Više mi ništa nije smetalo, bila sam na toplom sa drugaricom koju volim. Školsko zvono koje je označavalo početak prvog časa, okuražilo se da prekine naše druženje. Ali nema veze, to mi nije pokvarilo raspoloženje. Mnogo, mnogo časova u školi (7 komada) me pomalo izmorilo. Mada na tim časovima sam pokušavala da odgonetnem ko je misteriozna osoba od koje mi je stigao sms. Pomislila sam da se neko setio mog rođendana i da me malo zeki. Tek na poslednjem času, ta osoba je napisala svoje ime ’’Saša je’’. Ta poruka je obrisala svaki delić umora sa mog lica. Sašu sam upoznala za vreme moje avanture ~ učestvovanje na BGD maratonu i ja sam odmah pala na njega. Taj dan smo se veoma lepo zabavili i dosta intimno upoznali. Mislila sam da ga nikad više neću videti niti se čuti sa njim. Saša se profesionalno bavi košarkom, jedan je od onih tipova koji može da ima devojku koju god poželi. Zbog toga sam smatrala da ga ja nikad ne bih mogla zainteresovati. Ali jedna poruka je upućivala na suprotno.

Kraj poslednjeg časa i sa blaženim osmehom sam krenula ka vratima škole i zaputila se ka najboljoj drugarici da joj ponovo zahvalim na poklonu.

Kapljice kiše su i dalje snažno udarale po mokrom betonu i opalom lišću, a naravno, nisu ni mene zaobilazile. Ali to mi više nije smetalo. Nije mi smetala hladnoća. Nije mi smetalo što sam mokra od glave do pete. Nije mi smetalo što me je na semaforu dočekalo crveno svetlo. Ništa nije moglo da mi promeni raspoloženje. Skakutala sam po stazi. Ispružila sam jezik da osetim kišu. Šljapkala sam po baricama, uživala sam u čarima jeseni. Nisam mislila na sutra. Nisam razmišljala o školi. Nisam obraćala pažnju na probleme oko sebe. SVE JE NESTALO. Živela sam za taj trenutak. I osećala sam se zaista srećnom. Dečko iz mojih snova rekao mi je da mu se sviđam, shvatila sam da imam najbolje prijatelje na svetu i upravo napunila 18 godina.

Baš kad sam pomislila da je sve savršeno pored mene je projurio isti onaj automobil od jutros. Dobro se potrudio da me i ovog puta okupa. Nije mi bila jasno zašto nekom smeta što sam srećna. Zapitala sam se zašto se neko baš toliko trudi da mi upropasti dan. Videla sam beogradske table i glasno mu opsovala. Nisam mogla da se suzdržim dok je bes kipeo u meni. Nakon moje psovke automobil se zaustavio i izašao je neki mladić. Zbog kiše nisam imala naočare, pa nisam uspela da vidim da li mi je poznat ili ne. Iako sam ubeđivala samu sebe da nema šanse da je čuo šta sam mu uzviknula, nisam mogla da savladam strah i adrenalin koji je u meni proradio i počela sam da trčim što sam dalje mogla. U daljini sam čula glas kako zove moje ime. Na prvu loptu, glas mi nije bio poznat i iako sam trčala što sa brže mogla, glas mi se približavao. Bio je brži od mene. Odlučila sam da stanem, jer su mi pluća gorela od trčanja po hladnoći. Šta ima da se bojim, jesam laf il’ nisam? Okrenula sam se i pokušavala sam da dođem do daha. Mladić se približavao, a srce nikako nije htelo da uspori. Lice mi je ostalo zabezeknuto jer sam pod svetlošću bandere ugledala Sašino lice. ’’Srećan rođendan’’ ~ to je sve što sam čula od njega pre nego što sam mu svom snagom skočila u zagrljaj. U međuvremenu su proletele i prve bele, nejake pahulje snega koje su se topile na našim licima..

Lepši rođendan nisam mogla da poželim..

 

«Prethodni   1 2 3 ... 13 14 15 16 17 18 19 20  Sledeći»