Na putu kući, izležavajući se u autobusu, pogleda zakucanog nevidljivim klinovima za mesec, setila sam se uvodnog predavanja o izvorima svetla.
Predstavnik sekundarnih izvora svetlosti, upravo je moj večerašnji protivnik u igri pogledima. Igru sam započela tražeći odgovore na mnoga pitanja.
     Sedeći u zadnjem delu autobusa koji je sekao krivine punom brzinom, nije bilo lako zadržati igru aktivnom. Nisam spuštala pogled ni kad su ga oblaci potpuno prekrili. Bilo je neke magije u svetlosti koja se borila sa tamnom pamučnom masom. Vetar je često menjao pravac, ne najavljujući nove napade od strane tmurnih ratnika koji su se polako predavali, povlačili i nastavljali svojim putem. Nisu ni okrznuli sekundarnu svetlost. Poraz je bio neminovan. Bojno polje je ostalo čisto. Mogla sam bez većih prepreka da nastavim da se divim pečatima išaranim na mesečevoj kori. Magla koja se spustila ubrzo nakon borbe, nije se dugo zadržala. Na trenutak nas je mesec, uz pomoć magle, prevario pretvarajući se da ima oreol, ali to je bilo samo priviđenje koje je učinilo da u mojim očima mesec izgleda kao hladnokrvna zver enormne veličine. Dopustila sam da isisa preostalu energiju iz mene i da se nahrani njome. Postao je još veći i sjajniji. Bila sam na njegovoj teritoriji i izgubila ovu igru. Bez traženih odgovora poslao me je u san.
     Pre nego što sam sklopila oči, primetila sam po koju zvezdu koje su mi svojim prisustvom dale nadu da će sutrašnji dan biti makar malo bolji od današnjeg.