[ Generalna ] 22 Mart, 2008 01:22

Hey..

Veče provela s drugarom.. Dobro, bivšim dečkom, al' ostali smo super drugovi..

To je onaj oko kojeg sam se dvoumila.. Nije ni važno.. Preslični smo tako da se uvek dobro zabavimo..

Kako sam ja uvek mirno dete, petak iskoristim da se izludujem sa gore spomenutim..

On se bavi parkurom (nešto tako), pa i mene uči neke lakše elemente..

Večeras smo hodali po bedemu visine neka 4-5 metra.. Feeling je predobar.. Srce mi je kucalo 200 na sat.. Adrenalin proradi u trenutku.. Osećaj da si živ.. Ne bojim se visine, ali kad hodaš po nečemu tako tankom.. Eh.. Posle smo skakali sa čega smo stigli.. Loodilo.. Baš se super osećam.. Niko s kim se družim to baš ne praktikuje, tako da ni meni ne daju to da radim.. Zato jedva čekam petak.. Uh..

E, da.. Bilo je večeras još nekih osećaja.. Možda.. Valjda.. Ne znam..

Sedeli smo na tom bedemu i pričali.. Bili smo okrenuti jedno prema drugom.. Javio se tu i osećaj sigurnosti, jer se s njim uvek osećam sigurno.. Ali, mislim da je tu bilo i još nečeg.. Osećala sam njegov dah na licu i setila se starih vremena.. Tad mi je srce kucalo još jače. Nisam smela posustati, pa smo nastavili hodati tj. on je trčao.. Ograda sportskog centra..

Prešli smo na igralište.. Gde smo letos mnoge večeri proveli gledajući zvezde.. Opet ludovali, pa onako zadihani se ljuljali na ljuljačkama. Naravno, kod nas ništa nije normalno, pa smo se ljuljali stojećki. Okrenuti jedno ka drugom.. Isti osećaj.. Pokušala sam da pobegnem od toga..

Next location.. Sportska hala..

E, tu smo se baš pentrali gde smo stigli.. I skakali.. Tako da smo se popeli na nešto baš visoko, nemam pojma šta je. I glumili onu slavnu scenu iz Titanika (ono na pramcu broda), samo nije bilo vetra.. Ali nema veze.. Na trenutak je spustio glavu na moje rame.. Isti osećaj..

Tada su naišli moj brat i najbolja drugarica..

Razišli smo se..

Ni sama ne znam zašto sad sve ovo pišem. I zašto slušam pesme koje su nekad bile samo njegove i moje. Pesme koje mi je uvek pevao dok sam bila u njegovom naručju.. Ne znam ni zašto sadrazmišljam o njemu..

Da li želim još nešto više? Ne znam.. Znam da sada imamo mnogo bolji odnos nego kada smo bili zajedno. Mada, razlog tome može biti što se sada mnogo bolje poznajemo. Osećam da sam ga tek u poslednjih mesec dana baš upoznala. Sve njegove dobre i loše strane. Sve mane i vrline..

Možda nije trebalo sve ovo da pišem.. Sada je kasno, za ne? Šta je, tu je..

Hvala na slušanju..

Bye.. 

[ Generalna ] 20 Mart, 2008 00:50
Hey..
Yoy, kak’ sam happy.. Laughing
Upravo sam poslala prijavu za BGD polumaraton..
Već tri godine sanjam o tome..
Do sada su mi na putu ka ostvarenju sna stajali što zdravstveni problemi, ali i mama.. Naravno..
Ovo je treći put da je ubeđujem. Ovaj put je pristala bez problema..
Ah, kakav feeling..
Danas je baš bio dobar dan.. 3 petice (mašinski, termodinamika i modeliranje) i još i ovo..
Baš sam imala zanimljiv pristup.. Sve joj rekla odjednom.. Kako sam odličan učenik, da se već jako dugo pripremam za polumaraton, da mi je napokon zdravstveno stanje dobro i da smo brat i ja svejedno mislili ići taj dan kod drugarice u BG na rođus.. Xe, nije imala drugog izbora nego da pristane.. Onda sam lepo spakovala prijavu u atachment i pitala je jel sigurno imam njeno dopuštenje da šaljem prijavu.. Kako je lepo zvučalo ono ’’Imaš’’..
Baš sam happy!! Smile
Pošto sam joj to već spominjala nikad nije baš bila oduševljena mojom idejom. Pa sam prvo htela da pošaljem prijavu da ona ne zna, da odem na rođus i da joj ništa ni ne kažem.. ALI, ja ne mogu ništa da prećutim.. Ovako je ispalo mnogo bolje..
Sutra uplatim pare i gotovo..
Drugari mi većinom spavaju, a brat ponavlja gradivo (sutra ima kolokvijum iz mehanike), pa neću da ga ometam u ovo doba.. Samo sam mu poslala poruku.. Tako da moram s vama podeliti svoju sreću..
A sad nazad na štrebanje – sutra kontrolni iz hidraulike.. A i ujutro idem na takmičenje.. Kenguri bez granica.. A baš mrzim matematiku..
Uh, škola zove..
Hvala na slušanju..
Bye..Tongue out
[ Generalna ] 10 Mart, 2008 23:43

Hey..
Eh, kako početi..
Sinoć sam se uplašila k’o nikad u životu..
Moja najbolja drugarka bila kod mene.. U jednom trenutku smo se baš zezali, a već u narednom toliko sam bila uplašena da mi je srce htelo iskočiti..
Na početku sve je bilo ok.. Kad smo moj brat i ja krenuli da je otpratimo kući, bilo joj je teško stajati na nogama, baš joj se spavalo.. Mi sve kontali, rasaniće se kad izađemo napolje.. Što nije bilo moguće jer nije bila pospana, nego joj je pao šećer..
Jedva je obukla jaknu i krenula da obuva patike.. Još se naslonila ne mene.. Sva sreća da sam je držala kad se onesvestila.. Baš meni na ruke.. TEK u tom trenutku sam skontala šta se dešava.. Odmah mi se odvrteo film kako je primila inzulin, ali i da nije dovoljno jela.. Držala sam je onako bez svesti dok je brat zvao njene. Toliko sam se uplašila da sam čak u jednom trenutku pomislila da ću je izgubiti.. Svašta mi je prošlo kroz glavu..
Stavili smo je na krevet, moja mama i brat su je pridržavali dok smo pokušavali da je održimo budnom. Klečala sam ispred nje, držala njenu ruku i čak zaplakala.. Ne znam zašto, ali brzo sam obrisala suze.. Tih nekoliko minuta dok njeni nisu došli meni su se činili kao večnost.. Minuta kao da nije trajala 60 sekundi, nego mnogo, mnogo više..
Napokon su stigli.. Znam da sam buljila u onaj aparat i čekala da se ispiše nivo šećera. Zauvek ću pamtiti taj broj.. 1,2.. A i onu ogromnu iglu koju smo joj gurnuli u ruku.. levu.. Ja sam joj sve vreme držala desnu ruku.. U trenu mi je stisnula ruku i u istom tom trenu mi se osmeh pojavio na licu.. Da nemam uši, smejala bi se oko glave.. Najlepši trenutak – kad se nasmejala.. Mada se ona smejala sve vreme (dok je koliko toliko bila ’’budna’’) i slala nam poljupce.. Embarassed   Dokaz da je za smejanje potreban mali broj mišića.. samo jedan..
Sve je bilo ok.. Ponovo je bila sa nama..
Sinoć dugo nisam mogla zaspati. Nisam mogla da sklopim sve kockice u glavi. Kako se to moglo desiti? Kako nisam odmah skontala šta se dešava? A toliko sam čitala o tome i trudila se da sve naučim.. Toliko mi je i ona pričala o tome. Ali, naravno, ja sam shvatila tek kad se onesvestila.. Mislim, bravo za mene.. Ovo je bila ironija.. Napokon sam zaspala. Naravno sa jastučićem u rukama koji sam dobila od nje.. Jedva sam čekala jutro da je zagrlim.. Onda mi je samo to bilo u glavi.. Da je zagrlim.. I da joj kažem koliko mi znači..
Tek sam jutros bila svesna svega.. Dosad nisam shvatala koliko je dijabetes opasan.. Sada znam.. O, znam..
Sve ovo me još promenilo.. Kako i ne bi..
Et’ to bi bilo sve.. za sada.. naravno, ima tu još mnogo toga..
Ipak, hvala na slušanju..
Bye.. Tongue out