Creative Disorder

Vec tri godine praktikujem da vece i jedan deo noci dvanaestog na trinaesti avgust provedem napolju. Skuvam dosta pudinga, uglavnom od vanile, uzmem svoje cebence i legnem pod vedro nebo. Na neki nacin, to je moja mala tradicija.
Do sada, a i nocas, na zalost to radim sama, ali se nadam da ce me neko ipak sledece godine grejati u toj hladnoj noci. Presudan faktor je strpljenje. Mnogi odustaju posle 10 ili 15min sto nije dovoljno. Nije me stid reci da provedem i nekoliko sati posmatrajuci nebo u iscekivanju zvezda padalica. Realno, taj delic sekunde je nemoguce opisati recima. Bilo bi pogresno cak i pokusati docarati to kroz neki tekst. Po meni, nekoliko sati cekanja se definitivno isplati zbog tih nekoliko sekundi. Nekom je to glupo, ali za mene je to strast.
Ne secam se kad sam prestala smisljati zelje za svaku zvezdu padalicu, ali bilo je to davno. Taj delic sekunde je definitivno mnogo bolje potrositi uzivajuci u samom prizoru nego izgovarati zamisljenu zelju..

Kontam da bi ovaj naziv mogao da bude totalno in, pošto primećujem da se fraza ''onaj osećaj'' svuda provlači. S druge strane sam totalno moderna što smatram da je moj problem najveći, da niko ne može da me razume i tako to na tu temu. Skraćeno ''jadna ja''.

Iskreno, 'malo' sam čudna poslednjih dana, a to su primetili ljudi koji me donekle poznaju, što bi podrazumevalo mali broj ljudi. U poređenju, broj prstiju na saci je velik broj. Danima se ponašam kao da je sve divno i krasno, a u svakom trenutku kad ostanem sama sa sobom urlam na sebe što prolazi još jedan dan, a da nisam ni pipnula knjigu. Ispitni rok se polako, ali sigurno približava i neću se ni okrenuti, a on će već pokucati na moja vrata.
Da se ne lažemo, nije mi mrsko učenje, čak štaviše, uživam u tome kada su mi iole ispunjeni uslovi za to. Pod uslove podrazumevam odgovarajuću literaturu koja je dovoljna za spremanje ispita i malo mira i tišine.
E sad, kao i svaki drugi neodgovorni student, ostavila sam tri meni najteža ispita za kraj. (ostale ispite sam položila u roku, bez ikakvih problema jer sam imala dobre profesore i imala sam ispunjene gore pomenute uslove). Pod 'najteže' ispite podrazumevam matematiku (vučem je iz prve godine) koja mi nikad nije bila jača strana (osim u osnovnoj, tad sam sabijala matematiku). Obrni, okreni, nikad mi diferencijali i ostali pametni matematički pojmovi nisu bili potpuno jasni za šta mogu da okrivim lošu podlogu iz srednje (kaubojske) škole. Drugi 'težek' ispit je elektronika i optoelektronika. Gle čuda - struja! Da li će ikada ta dva predmeta biti lepo objašnjena u nekim knjigama? (znam da grešim, ali ja jednostavno nisam došla u kontakt sa tim). Poslednji ispit su grafički procesi. Problem je u tome što je predmet preobiman. Kontam da nisam toliki lenjivac i da ću to gradivo savladati.
Sve to fino tinja u meni duži period i odlažem učenje jer se bojim da se suočim sa problemom što prouzrokuje rast nervoze u meni. Sinoć sam se izbezumila saznanjem da moram da položim sva 3 ispita kako bih upisala treću godinu (neki novi zakoni koji kažu da na budžet idu samo oni sa očišćenim ispitima) iako sam se do sada tesila time da sam ostvarila dovoljan broj bodova (52 iz prve i 48 iz druge godine) da upadnem na budžet. (čitati: ako nema budžeta, nema ni studiranja za mene).
Kako je vremena sve manje, nervoza i pritisak proporcionalno rastu (proporcije i procenti račun rasturam!). Poslednjih dana izbegavam razgovor na tu temu i ispod časti mi je (ipak sam ja škorpija) da tražim da me neko sasluša, a kamoli da mi pomogne.
(veoma) Malo alkohol i malo (više) sredstava za smirenje su stvari držale koliko toliko pod kontrolom. Sinoć sam otišla korak dalje i pomešala dve gore pomenute supstance. Mogu reći da me je to fino ošamutilo i moram priznati da sam se naspavala noćas što poslednjih noći nije bio slučaj. Smatrajući da sam time 'dotakla dno', danas sam hrabro primila knjigu u ruke. ''Ako ne pokušam, sigurno neću uspeti.'' Ali sam večeras jednostavno pukla. Odlepila sam ko sličica i to ne u pozitivnom smislu. Pokušala sam da razgovaram sa devojkom u fazonu 'zajedno smo toliko dugo, svašta smo prošle, ko će me razumeti ako neće ona', ali se ispostavilo da svo dva različita sveta kada je moj fakultet u pitanju. Kada malo razmislim, to me baš i ne iznenađuje. Možda je ovo zvučalo pregrubo, ali dobila sam manje reči utehe nego što sam se nadala. Sve to je ustvari razumljivo, jer je ona završila samo srednju školu (iako smo isto godište). Ne podcenjujem je i ne smatram da je glupa, naprotiv!, samo mislim da ona ne može da shvati kroz kakve 'muke' prolazim dok ona sama ne prođe isto. Elem, iako razgovor s njom nije doneo neko preterano olakšanje uprkos njenim ohrabrujućim rečima, bar sam se fino isplakala. Mogla bih još, ali neka, dovoljno je za sada. Vratih se knjizi i vratih se borbi. Neću odustati i nadam se da će sudbina biti na mojoj strani.

Kad osetiš da niko ne može da te razume, olovka isisa svu teskobu i prebaci je na papir. Nema uši da sasluša, nema razum da shvati problem i nema dušu da pruži utehu, ali ta 'stvar' očigledno ima sposobnost da spasi život (ne mislim bukvalno), jer kao što deca kažu: ''Olovka piše srcem''.
I kao zaključak mogu da kažem da znam da nisam u govnima do guše kao što mi se sada čini i znam da nije sve tako crno kao što ja trenutno vidim stvari, ali ne postoji zabadava izreka ''Svakom je svoj prolem najteži''. Prema tome, dok se ne izvučem iz ovih govana, biću 'najjadnija na svetu' i neću više gurati 'probleme' pod tepih i neću više navlačiti kez na lice ako se tako ne osećam.
Objasnila sam!

Ne znam koliko je to pametno, sli mi se čini da su vrata ka pisanju odškrinuta. Iako ta ideja možda nije dobra, pada mi na pamet da izvučem svu skrivenu kreativnost i otvorim ta vrata.
Često se bojim to da uradim jer ne znam šta bih mogla da nađem na drugoj strani. Plašim se svega onoga što bi moglo da izađe na videlo. Sva skrivena osećanja, strahovi, prijatne i neprijatne situacije našle bi se na jednom mestu. Na istom mestu na kom nema dovoljno prostora za sve. Tada bi žongliranje bilo prinuđeno da pokaže svoju veštinu na sceni. Neka loptica bi, u tom slučaju, mogla da ispadne i da se izgubi u nepoznatom. Niko ne želi da ispusti uzde kojima upravlja kočijom, pa ne želim ni ja. S tim da to više nije stvar želje nego straha, a strah menja svet. Da ne dužim mnogo, ovako to izgleda kad se stvari poremete na jedan dan.

Priča se zasniva na tome da se sunce na neki čudan i neobjašnjiv način zaljubilo u jednog nevinog miša. To isto sunce je svesno činjenice da nikada neće prići mišu. Ali ga posmatra. I divi mu se. Ponosi se svakim uspehom tog miša. Kada bi se priroda nekim čudom promenila i kada bi sunce moglo da pokaže svoja osećanja, sunce to ne bi uradilo. Jer priroda se nikad ne bi mogla promeniti dovoljno i miš bi bio povređen. Sunce ne želi da zada opekotine mišu. Miš bi nosio taj mali žig na svojoj tankoj koži zbog kojeg bi sigurno bio diskriminisan od strane društva. Miš bi bio drugačiji i to ne bi bio onaj miš u kojeg se sunce 'zaljubilo'. Zbog toga sunce želi da uživa u mišu izdaleka. Miš svojom živahnošću izvlači ono najpozitivnije iz sunca i ponekad tera sunce da sija jače nego što ono zaista može. Tim sjajem sunce često postane nešto što ustvari nije.
Možda je šteta , ali je najpametnije da sve ovo ostane tajna. To nije ljubav, to nije prijateljstvo, to je ništa i to je sve. Taj osećaj nikad neće biti definisan. Taj osećaj nije konstantan. Javlja se samo kad miš ima zaista sjajan dan. Taj osećaj nikad neće biti stvaran. Završava se na tome da miš voli žutu boju.. i to je sve..

Krenula sam, bez razmišljanja, da prelazim i taj poslednji pesacki prelaz dok je svetlela crvena STOP mrlja na semaforu. Samo korak delio me je od ostrva i sigurnog tla za nas pesake. U tom trenutku baterija na mp3 plejeru je otkucala poslednji sekund svog zivotnog veka i ugasila glasnu muziku koja je do pre nekoliko sekundi pretila da probije moje bubne opne. Zastala sam. Pogled na desno me je suocio sa farovima automobila koji su mi sve brze prilazili. Odlucila sam da ipak ne napravim taj jedan korak, vec sam se ukopala u zemlju icekala da se moj zivot ugasi kao sto je to malo pre uradila baterija na mps plejeru. Kako su me dugacka svetla jureceg automobile zaslepela, zatvorila sam oci. Tu tamu je obasjao osmeh osobe koja mi trenutno predstavlja jedinu svetlu tacku u zivotu. Taj prelep osmeh i prodoran pogled, crte njenog lica. Zekice su ponovo uspele da se probude. Svatila sam to kao znak. Znak na koji ne smem da se oglusim. Samo je trebalo da zakoracim.
            Ponovo otvaram oci i suocavam se sa farovima automobila koji su sada vec na samo nekoliko milimetara od mene. Od straha, moje zacementirane noge nije bilo moguce pomeriti iako sam se trudila iz sve snage. Jednostavno moje vreme na ovom svetu je iscurilo. Doslo je vreme da sudbina okrene moj pescani sat, a na drugoj strani istog stajace neko drugo ime.

jutros mije stigao mail u kojem je pisalo kako ne treba da zapostavim svoj blog jer ipak postoje ljudi koji ga citaju i kome su moji tekstovi "potrebni". bez previse razmisljama sam izbrisala taj mail i u sebi prokometarisala nesto u fazonu "glupost!".

nisam ni sanjala u sta ce danasnji dan da se pretvori. toliko emocija: besa, tuge, srece, ljubavi, mrznje. i ni slutila nisam da cu danasnji dan da zavrsim na blogu nakon sto sam veoma strucno, kako to samo ponosna skorpija ume da uradi, oterala sve ljude oko sebe. napravila sam taj krug oko sebe, povukla granicu i sve drage osobe zajedno sutnula na drugu strane te granice i automatski ih prebacila u neku drugu galaksiju.

naravno, pokajala sam se iste sekunde, ali je tad vec bilo kasno. greska je ucinjena, a u mom recniku ne postoji rec koja bi promenila tok stvari..

sve je to moj odbrambeni mehanizam i meni je to jasno. jasno mi je i da ne mogu tako vise da zivim. ceo svooj zivot sam zatvorena u nekom svom svetu gde ne postoji pomoc prijatelja niti dzoker zovi. prigrlila sam tu sposobnost da sam guram kroz zivot i da cu radije da patim nego da se nekom otvorim. svesna sam da sam zbog toga jako mnogo izgubila u zivotu, ali valjda je to tako moralo biti. ceo svoj zivot sam ustvari bedni crv koji se pretvara da je ponosni lav. veoma dugo zavaravam sebe. jedino sto sam do sada naucila jeste da u ovakvim trenucima legnem u krevet, jer sutra je novi dan..