Creative Disorder

Nemm nekih velikih problema u zhivotu. Ostala su mi tri ispita na faxu da ochistim prvu godinu. Od toga jedan ceo i dva polovichna. Problem je shto ne mogu sebe da nateram da uchim. Zashto je to tako? Jer su mi ostali najtezhi ispiti, tj. ispiti iz predmeta koje ne volim. Ali treba stisnuti zube i krenuti dalje, odnosno krenuti na privatne chasove. Ali ajde, proci ce i to. Skupicu snage.

Krenula sam juche u auto shkolu. Danas smo imali drugi chas teorije. Nije bilo loshe, niti naporno, ali predstavlja josh jednu obavezu. Ne muchi me sve to toliko. Ovih dana nisam shvatala u chemu je problem.

Tonula sam sve dublje, a nisam videla izlaz. Po celu noc sam visila na netu, troshila vreme na gluposti. Samo da prodje josh jedna noc kako bih prespavala naredni dan. Slushala sam probleme dragih osoba i gomilala ih na svoje. Jer ako neko meni blizak ima problem, to postaje i moj problem. Jedina razlika je shto sam ja cutala o svojima. To breme je iz dana u dan postajalo sve tezhe. Guralo me je dole. Gushilo me je. Pritiskalo me je sve vishe i izbacivalo iz elementa.

Ali napokon sam shvatila. Nadam se da cu se trgnuti kroz ovaj text, da cu napraviti pravi korak i zakorachiti na jedan stepenik vishe. Jednostavno se moram vratiti u normalu jer osecam da ovako ne mozhe dalje..

Svukoh sve i srushih se u krevet. Prebacih cebe i jorgan preko sebe. Ne mogu da se pomerim. Nemam snage. Bezvoljna sam ceo dan. Premorena od odmaranja i smorena od celokupnog deshavanja. I onda uhvatim da pishem, iako ne znam shta mozhe ispasti od ovoga. Ovaj text ce definitivno biti obojan nekom sumornom i bezlichnom bojom jer ne znam koliko mogu uneti sebe dok sam u ovako iscrpljenom stanju. Kao da je neko isisao svu zhivost iz mene i bacio u najtamniju i najdublju jamu da crknem u agoniji i najvecoj patnji. Jer, ima li ishta gore kad je chovek sam?

Legoh na stomak, zagrlih jastuk.. Od toliko ljudi, poznanika, sluchajnih i ne slachajnih prolaznika, toliko dusha, a svaka je prazna. Zatvorena, zachaurena i cheka bolji zhivot. Drugi zhivot. Cheka da se neshto konachno desi. Cheka neki znak da reaguje. Da skloni pauchinu i napokon pokazhe svoju pravu kozhu. Pored toliko licemernih, odvratnih i ogavnih treba pronaci onu koja je namenjena tebi. Treba pronaci izgubljeni komadic svoje dushe.

Legla sam na ledja.. Ovo je jedna od chinjenica koje ukazuju na to da ne mogu da zaspim. Prevrtanje po krevetu, u mom sluchaju, impplicira na to da me neshto muchi. Shta znachi rech paradox? Ali nije to u pitanju. Pisanje mi je uvek pomagalo da se reshim te muke shto me chvrsto stezhe i ne da mi da dishem. Ali sada moram pronaci neki novi nachin. Zashto? Jer ne zhelim da pricham o njoj.. Ne zhelim da ona bude jedna od tema mojih textova, ne zhelim da textovi budu posveceni njoj. Ne zhelim da je provlachim kroz rechenice. Ne zhelim da stavljem na papir ono shto osecam prema njoj. Zhelim da ta osecanja budu u mom srcu i da nikada ne pobegnu iz mene..

Moram priznati da su poslednjie rechenice obasjale ostale i da su upravo te rechenice ipak obojale ceo text.. u nimalo sumornu boju..

Lezhim na desnom boku. Tako uvek lezhim kad sam pored nje. Glava na njenom levom ramenu, ruka na njenim grudima. Jedino tako mogu zaspati..

Ovom rechenicom, text se zavrshava..

Volim kad legnem u krevet posle napornog dana, zazhmurim i pustim da se pred mojim ochima odigra neverovatan bal raznovrsnih boja. Te boje ispisuju shashave rechi i ludachke oblike. Shto bi narod rekao “Da ti pamet stane”, pa mashta krene da slazhe raznobojna slova u vesele rechi sklapajuci smeshne rechenice zbog kojih se kasnije kidam od smeha. Svaki moj text obojan je nekom bojom.

Sve je dobro dok se te rechenice ne pochnu sklapati sa slikama. Ja i moje fotografsko pamcenje i bujna mashta. Mada, ne bunim se, mnogo puta me je moje fotografsko pamcenje izvuklo tokom dosadashnjeg shkolovanja. Dok su se drugi muchili pokushavajuci da nabubaju i potrefe redosled rechi u nekoj idiotski napisanoj rechenici bez mnogo smisla, u mojoj glavi su otkacheni statisti vec uveliko snimali klip o tome shta je pisac hteo da kazhe. Nikad mi nije bio jasan taj nachin pamcenja u slikama, ali nikad se nisam preterano potrudila da saznam o chemu se tu radi.

Mnoge uobichajene i svakodnevne stvari uzimamo zdravo za gotovo. U mnogim sluchajevima se nisamo ni zapitali od chega je sve poteklo. Zbog toga ne cenimo neke svakodnevne rituale koji su nam na neki nachin postali svakidashnja tradicija. Lepo je prisetiti se kako su nastale ili kada smo zapocheli pojedine stvari.

                Kazhu da su pocheci uvek teshki, a da su promene dobre. Zashto onda ljudi ulecu u nove stvari, a i dalje tvrde da se boje promena? Shta je toliko strashno u tome? Shto je strashno promeniti frizuru ili uraditi neku drastichnu promenu na sebi? Emocionalna vezanost? Da li to znachi da sam ja osoba koja se ne vezuje? Nijedna ‘stvar’ mi nije toliko prirasla srcu da se ne mogu odvojiti od nje. Jednostavno bez problema trazhim dalje i bolje. To je ta zmija u meni koja svlachi svoje odelo, ostavi  svoju proshlosti i krece u neshto novo. Mnoga mesta su josh neistrazhena. Mnoge stvari su josh neotkrivene. Zashto rezati krila onima koji zhele da lete?

Nasuprot tome da je svaka promena dobra, javlja se chinjenica da “Sve shto je dobro ne valja menjati”. Onda bi stvarno covek trebao dobro da rzmisli pre svakog nachinjenog koraka. Ali gde je tu onda impulsivnost medju svim tim prorachunima? A od svakog chujemo “Budi spontan”. Gde je spontanost u svemu tome ako o svemu moramo praviti celokupan plan. Ne valja planirati. Ja ne planiram. Planovi se izjalove. Svet je kontradiktoran.

Tema za temom i sve u krug. Shto se mene tiche, ovaj text nikad nece biti zavrshen.

Zazhmurih na tren i ponovo navalishe boje na moje ochi. Zdrav razum predaje strazhu chuvarima noci. Mashta nikad ne spava, mashta je vlast nad mojim snovima.

Mozhda ce ovo biti lepa noc. Obojena posebnom bojom..

Lepo spavajte, blogeri..

“Znanje je ogranicheno, mashta okruzhuje svet!”

Otvorih danas stranicu bloga. Nemam pojma zashto. Nisam planirala nishta da pishem. Nisam bila raspolozhana za tako neshto. Htela sam samo malo da ga sredim. Da ga osvezhim. Zasluzhio je. Ipak me sluzhi vec vishe od dve godine..

Zasluzhio je novo ime, jer mi je dosadilo da mi svaki put iskochi isto kad otvorim blog ~ Sweet Escape. Mozhda mi je ranije blog sluzhio kao mesto gde pobegnem od svih, ali vishe nije tako. Polako odrastam. Na neki nachin se vishe ne bojim. Toliko. Mnogo toga sam prezhivela i mnogo novih stvari sam isprobala, jednostavno mu je trebalo neko hrabrije ime. Pogledah ka zidu moje sobe i ugledam to idealno ime Creative Disorder. Tako inache nazivam svoj svet. Zashto? Svi me poznaju kao umetnichku dushu, kreativno stvorenje koje svakim danom iznenadjuje i nasmejava masu nechim novim i zanimljivim. Ponekad sam zbog toga kao putujuci cirkus, ali kome se ne svidja neka ne gleda..

Nakon dodele imena, pozhelela sam da malo obojim zidove. Oduvek sam bila ljuta shto je ponuda tema tako siromashna i nijedna tema mi se preterano ne svidja. Shteta shto nikad necu saznati kako da napravim neku svoju temu. Kontam da bi ta tema bila vesela, ali da bi ipak preovladavale pastelne boje. Obozhavam crno ljubichastu kombinaciju boja. Ali i maslinasto zelenu. Hmm.. Verujem da bi bilo neshto zanimljivo. Moralo bi da ima zvezdicu. Bar jednu. Ako nastavim ovim tokom ko zna gde bih zavrshila, pa cu stati na ovome..

Font slova! Oduvek volim ‘Lucida Calligrphy’ i taj stil pisanih slova. Problem se javlja shto mi blog ne nudi tu opciju, ali nema veze. Word, pa copy/paste i to onda lichi na neshto.. Zanemaricemo shto tada uvek izbacuje neki ‘error’..

Nego.. Malo pre sam stajala u dvorishtu i gledala mesec.. Brutalno izgleda..

Iako sam htela sam malo da osvezhim izgled bloga, osvezhila sam ga i ovim textom..

“Prvo sam bila mrachna shkorpijica. Zatim me je zbunjivala sigurnost u sebe kad je u pitanju dotichna osoba. Nakon toga vechiti skeptik i trebalo mi je mnogo vremena da nekog zavolim.”

Tako je pochelo dopisivanje sa jednim besnim liscem. Nisam verovala da me neko chita kao bukvar u kom stoji jedna jedina rechenica “Plashi me shto se ne plashim”, rechenica koja nije govorila nishta, ali je govorila sve.

Sa sledecom izjavom sam se potpuno slozhila “.. Jer na kraju ipak slichnosti pobede, a razlichitosti vremenom postaju veoma iritirajuce..” Videlo se da lisac ima iskustva u zhivotu i da ne govori gluposti. Zato mi se razgovor josh vishe svideo i polako je terao stene koje su mi se do tada sve vishe priblizhavale i uzimale sve vishe prostora. Ironija je bila u tome shto besan lisac dolazi upravo sa tih planina. U dushi prirodnjak, divljak, polarni meda, mrzitelj ljudi, civilizacijskih stereotipa i uopshte svega vezano za ljude. Simpatichan momak, zar ne?

Shta na to da mu odgovori jedna divljakusha koja izbegava velike grupe ljudi, koja svaki trenutak provodi medju cvecem i drvecem? Vuk samotnjak, krvolochna zhivotinja koju ponos vodi i ne dozvoljava joj da prihvati pomoc drugih..

“Nema govora da se takve dve zhivotinje nece sresti, ali bice to kristalno chist susret, prepun sputanih divljih emocija i nagona. Takav miris se daleko oseti..”

Besan lisac se tada izgubio u teshkom, dubokom pogledu krvolochnog vuka jer je shvatio da je vuka vec neko pripitomio..

Ovo je u, kratkim crtama, danashnji razgovor dve opasne shkorpije koji mi je definitivno osvezhio dan i naterao da guram dalje, da ne gubim nadu i da i dalje verujem u sebe i svoje mogucnosti..

"In the fire of her eyes

In the softness of her ruff

Conventions transcended"