Ne znam koliko je to pametno, sli mi se čini da su vrata ka pisanju odškrinuta. Iako ta ideja možda nije dobra, pada mi na pamet da izvučem svu skrivenu kreativnost i otvorim ta vrata.
 Često se bojim to da uradim jer ne znam šta bih mogla da nađem na drugoj strani. Plašim se svega onoga što bi moglo da izađe na videlo. Sva skrivena osećanja, strahovi, prijatne i neprijatne situacije našle bi se na jednom mestu. Na istom mestu na kom nema dovoljno prostora za sve. Tada bi žongliranje bilo prinuđeno da pokaže svoju veštinu na sceni. Neka loptica bi, u tom slučaju, mogla da ispadne i da se izgubi u nepoznatom. Niko ne želi da ispusti uzde kojima upravlja kočijom, pa ne želim ni ja. S tim da to više nije stvar želje nego straha, a strah menja svet. Da ne dužim mnogo, ovako to izgleda kad se stvari poremete na jedan dan.

Priča se zasniva na tome da se sunce na neki čudan i neobjašnjiv način zaljubilo u jednog nevinog miša. To isto sunce je svesno činjenice da nikada neće prići mišu. Ali ga posmatra. I divi mu se. Ponosi se svakim uspehom tog miša. Kada bi se priroda nekim čudom promenila i kada bi sunce moglo da pokaže svoja osećanja, sunce to ne bi uradilo. Jer priroda se nikad ne bi mogla promeniti dovoljno i miš bi bio povređen. Sunce ne želi da zada opekotine mišu. Miš bi nosio taj mali žig na svojoj tankoj koži zbog kojeg bi sigurno bio diskriminisan od strane društva. Miš bi bio drugačiji i to ne bi bio onaj miš u kojeg se sunce 'zaljubilo'. Zbog toga sunce želi da uživa u mišu izdaleka. Miš svojom živahnošću izvlači ono najpozitivnije iz sunca i ponekad tera sunce da sija jače nego što ono zaista može. Tim sjajem sunce često postane nešto što ustvari nije.
Možda je šteta , ali je najpametnije da sve ovo ostane tajna. To nije ljubav, to nije prijateljstvo, to je ništa i to je sve. Taj osećaj nikad neće biti definisan. Taj osećaj nije konstantan. Javlja se samo kad miš ima zaista sjajan dan. Taj osećaj nikad neće biti stvaran. Završava se na tome da miš voli žutu boju.. i to je sve..