Creative Disorder

Ne secam se kad sam poslednji put sela i napisala neshto dobro..

Ovih dana sam milion puta uzela papir, uzela olovku, pochela da pishem.. Nashvrljam par rechenica, pochenm da chitam shta sam napisala, slatko se nasmejem svojim glupostima i onako pesnichki zguzhvam papir i bacim ga.. Uzmem novi list, zapochnem text, pa skontam da pishem opet isto..

Uplashim se da zavrshim rechenicu, pa ponovo bacim papir.. Plashila sam se da kazhem sve ono shto osecam, jer neko me mozhe chuti i srushiti moje snove. A niko ne zheli da izgubi ono savrshenstvo o chemu mashta..

Nazhalost, nemam hrabrosti ni ovaj text da zavrshim..

     Na povratku kuci sam chula jednu genijalnu rechenicu koja glasi da shkorpije zhive u trenutku. To je pokrenulo lavinu misli u mojoj glavi i dobila sam inspiraciju da pishem. Jer upravo ta rechenica pokriva sve ono shto se meni desilo vecheras. Zhivela sam u trenutku..

Shetala sam sa drugaricom i otvorile smo dushu jedna drugoj. Koliko me je ta ‘dubokoumna’ pricha psihichki iscrpela, u istoj meri je uchinila da pustim svoj duh da se razvija i da slozhim neke kockice u glavi. Unela sam se u razgovor i dopustila da me trenutak ponese na mesto gde problemi postoje samo u prichi. Bilo je tamo i bolesnih i tuzhnih ljudi, ali su se ti problemi chinili prilichno nestvarnim, ne istinitim, prolaznim.

Drugarica i ja smo kroz razgovor o problemima drugih ljudi, a koji se tichu nas, shvatili da su nashi zhivoti i nisu toliko problematichni. Nadam se da ovom izjavom necu sve srushiti u vodu. Verovatno obe imamo tu sposobnost ili moc da sa problemima baratamo na nekom drugom nivou, a da pri tom ne gubimo svoju optimistichnost, dobro raspolozhenje i dobru volju. Znam da mnogi ljudi to mogu ako se samo malo potrude..

Celo veche se nisam nikom javljala, niti odgovarala na poruke shto ne znachi da je sve osim mene postalo nebitno. Ne znachi da je svet oko mene stao, ali ochigledno veoma lako odlutam. Ne odlazim u svet mashte vec ostajem u svom, ali sam na nekom drugom nivou. Svi problemi iz realnog sveta tamo postoje, ali postaju nerealni. Nisam ih svesna.

     Ali dodje vreme kada se treba vratiti na staru frekvenciju. Kada treba uhvatiti talas i nastaviti sa intenzivnom borbom. Verujem da vecheras nece doci to vreme. Vecheras svet slikam bojicama napravljenih od snova, shteta shto mnogi nece razumeti delo..

Lezhem vecheras u krevetic. Razvijam slike shta se sve izdeshavalo tokom danashnjeg dana. Iz mene izlazi sve shto se vremenom skupljalo i kosi me. Padam u suzama..

            Zgrozhava me izjavljivanje saucheshca.  Koji je smisao te rechenice? Ne ublazhava pretrpljeni bol, niti vraca voljene osobe. Jednostavno nema koristi. Danas stojim potpuno ukochena i gledam Ivanu u ochi. Sinoc smo zasmejavale jedna drugu, danas ne znam kako da zaustavim suze koje preplavljuju njeno lice. A prokleto boli dok gledash kako place osoba do koje ti je stalo. Jedino shto mi je bilo vazhno u tom trenutku jeste da joj osiguram zagrljaj koji ce joj smiriti emocije i pruzhim ruku kako bih joj pokazala da nije sama..

Postoji jedan trenutak.. Trenutak kada prvi grumen zemlje udari o sanduk kada je vec spushten u grob. Taj jezivi zvuk izvuche me iz neverice i baci me u stvarnost. Danas sam i taj trenutak chvrsto izdrzhala. Mislim da sam bila jedina na groblju u chijim ochima se nisu videle suze.. Ali kasnije..

Lezhim u krevetu, stavljam slushalice na ushi, mrak u sobi, pohinje pesma..

Samo ostaje nada da vrijeme sad liječi sve rane

i da Bog će mi dati sad snage prezivjet te dane.

Sad jos osjećam miris tvog tijela,
u nasem krevetu lezi po svud
i neispijena salica kave
stalno podsjeća nemam kud.

Nova zora polako sad sviće,
ali tebi to svejedno je
i nema veze sto pjevaju ptice
jer to gore sad ne čuje se.

Samo ostaje nada da vrijeme sad liječi sve rane

i da Bogće mi dati sad snage prezivjet te dane.

Ne znam sto sad da radim sa
sobom, nosim neizbrisivi trag,
nikad vise tvoj sapat na uhu,
otvaram prozor zagusljiv je zrak.

Brzo oblačim kaput na sebe,
zurno izlazim na ulicu,
bas je dobro sto kisa rominja,
to nisu suze na mome licu.

Samo ostaje nada da vrijeme sad liječi sve rane

i da Bogće mi dati sad snage prezivjet te dane.

Jos pamtim sve nase posljednje rijeci
taj cvrsti zavjet neraskidivi
da podjem s tobom ja znam ne bi htjela
moram se boriti, moram sa tim..

Samo ostaje nada da vrijeme sad liječi sve rane

i da Bogće mi dati sad snage prezivjet te dane..

..To je trenutak kada postajem svesna svega. Trenutak koji me lomi. Trenutak kada hrabrost odlazi na spavanje, emocije nastupaju i ostaje jasna istina. Jedna meni draga osoba je napustila ovaj svet..

Danas je Vladanov rodjendan. Vladan je moj najbolji drug. Bar mislim da je tako..

Upoznali smo se u prvom razredu osnovne shkole i koliko god se prisecali kako se to desilo, nikad nismo uspeli da otkrijemo. Prva sliku koju imam pred ochima o njemu je ispred osnovne shkole. Krenula sam kuci, a on je vikao moje ime iz pozadine. Vikao mi je da ga sachekam. Bilo mi je chudno zashto ide kuci putem kojim ja idem, ali onda mi je objasnio da se preselio. Preselio se u moj komshiluk. Od tada smo zajedno prelazili put od kuce do shkole. I od shkole do kuce. Ponekad smo delili shkolsku klupu. Od petog razreda smo uvek sedeli zajedno na engleskom kako bi mi pomagao oko toga. Believe it or not, engleski mi bash nije dobro ishao iako sam imala chistu peticu iz tog predmeta. U prvim varanjim na kontrolnom, on je umeshao svoje prste..

Tad smo bili klinci, svaki dan smo provodili zajedno. Donekle su nas zanimale slichne stvari. Nismo razmishljali o buducnosti. Nismo razmishljali uopshte. On je bio moj najbolji drug. Ja njemu najbolja drugarica.

Shvatila sam da mi fali tek kada smo krenuli u srednju. Vishe nismo bili u istom razredu. Vishe nismo bili u istoj shkoli. Bilo je chudno, dugachije ici i vracati se iz shkole sa drugom osobom. Kao da sam ushla u neki drugi svet. Jednom prilikom proshli su dani, nedelje, pa chak i meseci, a da se nismo videli. To je bila ta prokleta prva godina srednje shkole. Konachno smo se sreli na ulici i tada je druzhenje ponovo pochelo. Skoro punih godinu dana nismo bili u kontaktu, a onda smo nastavili kao da se nishta nije desilo. Kao da se nismo videli jedean jedini dan. Sve je bilo savrsheno normalo.

Usledio je moj 16. rodjendan. Nisam ga slavila jer je 5 dana pre toga moj ujak poginuo i mama jednostavno nije bila sposobna za to. Ipak, Vladan se pojavio taj dan sa kesom punom gumenih bombona. Nisam mogla ni izbrojati koliko ih je bilo. Znao je da ih totalno obozhavam..

Preostale tri godine srednje shkole nalazili smo se subotom i shetali. Svake subote morali smo da isprichamo jedno drugom shta se izdeshavalo protekle nedelje. Ni on, ni ja nismo neshto previshe emocionalne osobe i na taj nachin je nash odnos savrsheno funkcionisao.

Trebalo bi mi mnogo, mnogo ovakvih stranica da nabrojim shta je sve uradio za mene. Mnoge situacije smo proshli zajedno. Mnoge probleme reshili u ovih 12 godina. Mnogo toga se izdeshavalo. Mnogo toga je iza nas.. Ispred nas je polazak na fax. Neki bi rekli das mo odrsli. Ali ja ne smatram da je tako.. Kad pogledam u nazad, vreme je proletelo. Kazhu da je tako u dobrom drushtvu..

            Danas je Vladan napunio 19 godina, a ja se nisam ni udostjila da mu chestitam rodjendan. Ne ponosim se time. Naprotiv..

Hey, bro’.. Srecan rodjendan..