Creative Disorder

Sinoc dok sam pokusavala zaspati, sklepala sam nekoliko recenica koje su zavrsile memorisane u telefnu. Nazalost, te recenice nisu vise sa nama. Kao i vecina mojih misaonih recenica nastale iz nekog kreativnog momenta koje su zavrsile posle nekog vremena na mestu koje su zasluzile - u kanti. Tj. obrisane. Tamo je i moje raspolozenje veceras. Kao rukom odneseno na neko lepse mesto, nekom kome je trenuno potrebnije nego meni. Naci ce se mnogi koji ce reci da sam previse kriticna prema sebi. Ali to je zivot. Mnoge stvari, pa mozda i one najbolje ne izadju na videlo jer njihovi svaraoci nisu videli nikakav potencijalu tim recima, slikama, notama. Kao sto rekoh, to je zivot.. Idemo dalje..

Naslov definitivno nije zasluzio da tekst ispod njega bude toliko prekriven sivom senkom.

 Sad bih trebala da se okrenem lepsim stvarima u zivotu. Da, jesam srecna. Globalno gledano. Trudim se da cenim svaki trenutak koji imam. Volim i voljena sam. Ljubav je pokretac zivota..

Zasto onda u ovom trenutku ispisujem sumorne redove ne govoreci ni o cemu lepom? Realno gledano, niko ne bezi u virtuelne prostore dok peva u zivotu, vec trazi sebi slicne. Nekog koga muci ista boljka. Nekog na koga ce moci da se osloni u trenucima kada ne mozemo da racunamo na voljene osobe..

Sve u svemu, juce je bio jedan savrsen dan. Dan za ljubav..

A danas.. 

Devojka:  Kontam da te mnoge devojke jure.

Dechko:  Ma nisam ja sladak devojkama.

Devojka:  Ma ne, samo se njih 10 polomilo da ti iskomentarishe sliku, a ti im se posle svega toga sarkastichno nasmejesh.

Dechko:  Pa shta da im kazhem?

Devojka:  Hvala?

Dechko:  Oke’, vezhbacu. Hvala. Hvala. Nije loshe. Hvala.

Znachi, 15h kod Katedrale?

Devojka:  Dogovoreno..

Devojka je obavila svoje standardno spremanje, shto ne podrazumeva nikakve zhenske rituale, a obuhvata svakodnevnu lichnu higijeno, ali i neizostavno peglanje kestenjaste pomalo duge kose.

14:30, autobus broj 3 se smestio na pochetnu stanicu i mirno je primao sve ljude koji su kao i devojka jedva chekali da se smeste na jedno od sedishta. Bio je septembar mesec, jesen je polako kuckala na vrata, a vetar je pokushavao da pokvari devojkama savrshene frizure. 14:35, autobus je napokon krenuo. Devojka je u medjuvremenu sela na jedno od sedishta u prednjem delu autobusa mirno vracajuci pokaznu u torbu chiji joj je kaish okachen preko levog ramena. Posle svega nekoliko trenutaka, na sledecoj stanici su novi ljudi popunjavali unutrashnjost toplog autobusa.

Dve stanice nakon toga, na srednja vrata autobusa uleteo je simpatichan dechko, sekund pre nego shto su se vrata zatvorila. Vozach se smo nasmejao spretnoshcu dechka i nastavio vozhnju. Dechko odlazi u zadnji deo autobusa, naslanja se na prozor i njegov pogled se gubi u daljini. Blagi osmeh na njegovom licu je nemoguce ne primetiti. Bio je pomalo smushen zbog uletanja u autobus, nije primecivao druge ljude oko sebe, ali devojka je njega ipak primetila. Posegnula je za torbom kako bi izvadila telefon, a dechku je uskoro stigla simpatichna poruka:

“Nadam se da cu stici na vreme. U autobus je uleteo veoma simpatichan dechko. Nadam se da mi nece odvratiti pazhnju. Vidimo se na dogovorenom mestu.”

Dechko je, pomalo zbunjen, odgovorio kratko:

“Vidimo se.”

Devojka se nasmeja poruci, shvativshi da je izazvala ochekivanu zbunjenost kod dechka, na njegovu kratku poruku, odgovara:

“Ne rekoh ti da dechko ima zanimljivu crno-belu ‘kariranu’ mindjushu, a maskirne pantalone mu odlichno stoje uz military frizuru. Bash je onako shmekerski naslonjen na prozor, a pogled dubokih crnih ochiju mu se gubi medju zgradama na bulevaru.” i josh dodaje, testirajuci ga “I veoma je sladak.”

Dechko razvuche savrsheni kez preko lica, i dalje, verovatno zbog uzbudjenja, odgovara kratkim porukama:

“Nadam se da cesh stici na vreme.”

I shmekerski, kao neprimetno, pochinje da se okrece po autobusu. Devojka ovim njegovim gestom primecuje uzbudjenje koje struji dechkovim telom i ponovo posezhe za telefonom:

“Stici cu na vreme, samo nemoj biti nestrpljiv.”

Dechko prochitavshi poruka, vrati telefon u dzhep, nestrpljivo chekajuci da se oslobodi bilo koje mesto bilo gde u autobusu, kako bi bar na trenutak smirio noge, jer su kolena polako pochela da klecaju, ipak je svakim trenom bio sve blizhe ‘cilju’. Dve stanice pre odredishta, uhvatio je prazno mesto. Devojka je i dalje mudro promatrala njegov osmeh, shto je kod nje izazvalo zhmarce u telu.

Pozorishte. Stanica na kojoj oboje izlaze. Devojka ustaje prva i odlazi do srednjih vrata. Autobus se zaustavlja. Dechko ustaje i napokon primecuje devojku. Pomalo smushen, krece prema njoj, ali se u tom trenutku vrata otvaraju i devojka izlazi iz autobusa pruzhajuci korak ka oblizhnjoj cvecari chije su joj dekoracije u izlogu josh par dana pre privukle pazhnju i otkachena ideja joj pada na pamet. Posle nekoliko koraka se okrece i vidi dechka kako izgubljeno stoji na stanici gledajuci ka devojci. Devojka vadi telefon i shalje poruku sadrzhaja:

“14:56 je. Kasnicu nekoliko minuta, nadam se da mi necesh zameriti.”

Dechku se vraca samopuzdanje kao i rupice na obrazima i krece ka dogovorenom mestu. Par minuta kasnije nadje se ispred katedrale i uhvati priliku da sedne na jednu od praznih klupica. Nekoliko trenutaka kasnije, baca pogled na telefon da proveri da li mu je devojka pisala. Prazan ekran mu uliva sumnju, ali podizhe pogled i napokon ugleda devojku kako mu prilazi. Ustaje i ne razmishljajuci stavlja ruke u dzhepove. Devojka, prilazeci, sklanja kosu sa lica koju vetar uporno pokushava da rabarushi i iz torbice izvadi interesantan cvet i pruzhi ga dechku:

“Ovo je za tebe.”

Dechko sklanja preostali pramen kose sa devojchinog lica, zadrzhava dlan nekoliko trenutaka na njenom obrazu i uzima cvet:

“Hvala.. I hvala”

Pogledaj kroz prozor, pruzhi korak..

Sigurno ni ne sanjash shta te cheka iza ugla.

Ne krecesh jer se bojish neuspeha, ili se bojish da cesh uspeti?

Nemoj chekati predugo. Jer prilike ne chekaju na tebe.

Nikad ne znash shta nosi sutra ni da li sutra uopshte postoji.

Dozvoli da te emocije ponesu, a ne da te razum sprechi u tome.

Idi napreed.

Ne osvrci se.

Nishta iza tebe nije vredno tvog pogleda. Uchini neshto sada, ne zhivi u proshlosti.

Ne mozhesh zhiveti od stare slave. Kolika god velika ta slava bila, stvari vremenom izblede. Gube na snazi dok ne budu potpuno zaboravljene.

Ne kaskaj za drugima, ugrabi priliku da budesh vodja.

Ne srami se svoje pozicije. Ne srami se svog znanja. Ne srami se svojih mogucnosti.

Pronadji nachin da napredujesh. Sabotiraj neprijatelje ako je to potrebno, ali uvek gledaj u buducnost.

Proshlost ce uvek biti iza tebe i necesh joj se nikad moci vratiti. Ne mozhesh ozhiveti stvari koje su duboko pod zemljom.

Zato pogledaj kroz prozor, pruzhi korak i ne osvrci se..

S vremena na vreme bacim pogled na telefon..

a znam da necu videti nishta.

Ali svejedno pogledam

chisto radi reda.

I ne razocharam se.

jer ne znam shta da ochekujem..

Samim tim shto ne znam, ni ne opterecujem se time..

To sam nauchila sinoc.

Sinoc sam misli zaokupila mehuricima, danas rechima, slovima..

Ne bojim se.. ne nadam se..

Mogu da utichem na red rechi u rechenici, ali ne mogu da utichem na to shta ce se desiti..

Mada, ne bih ni volela da to mogu.

Tada ne bi postojala nepredvidivost.

Ne bi postajala ishchekivanja. Da li ce se neshto lepo desiti? Shta ce na kraju proizaci iz toga?

Jednostavno ne bi bilo zanimljivo..

Nek se javi onaj ko nema imaginarnog prijatelja..

Moj imaginarni prijatelj nema ime. Ime bi ga ogranichilo. A on nije ogranichen, on dolazi iz moje mashte. Sama sam ga nacrtala i to mi je najbolji crtezh ikad. Da, mushko je, da se ne bih sluchajno zaljubila u njega, jer je on u svakom pogledu savrshen. Kao i ja. Teshko je biti skroman kad si savrshen..

On je uglavnom aljkav i shljampav, ali kao takav, meni je savrshen. Veoma dobro izgleda uprkos chinjenici da ne ide u teretanu i da se ne kljuka kreatinima. Nosi farmerke sa tregerima. Jako ih voli i jako mu dobro stoji. Nije neshto preterano visok i pomalo lichi na shtrebera, verovatno zbog naochara. Uvek se nadje pri ruci kad mi treba. Kao npr. sada.. Odluchih da necu spavati celu noc. I on je odmah doshao da mi pravi drushtvo. A dok ja ovo pishem, on sedi i bulji u mene. To ne volim i on to zna. Ali chim bacim pogled na njega on pochinje da se glupira i izvodi gluposti. Sa rukama, ochima. Zasmejava me. Volim kad me zasmejava. Voli i on, zato to i radi. Kladio se sa mnom da ne smem da pishem o njemu na blogu. Ovo ce biti prva opklada koju cu ja da dobijem. Malo kasnije ce uchiti sa mnom. I kad zapnem, znam da ce me bodriti i naterati da ne odustajem i da nastavim dalje. Da idem napred. Posle ce me terati da radim sklekove. Zna koliko mi to teshko pada, ali znam da ce me i tad bodriti i govoriti kako ne treba da se zapustim. Kasnije ce me poslati na tushiranje uz rechi “smrdish, marsh pod vodu”. Do tada ce on krishom igrati igrice na lap topu. Znam! Uvek je iskren prema meni i istinu mi saopshti na neki neobichno simpatichan nachin, ali nikad nece priznati svoju strast prema igricama. Neka, neka, ulovicu ga kad tad.

Kad sam nesigurna, uliva mi sigurnost, kad sam tuzhna uvek uspe da mi nemsti osmeh na lice, kad sam umorna masira me.. Jedino ne zna kako da mi pomogne oko nesanice. Ja mislim da zna, ali da ne zheli jer se uglavnom tad druzhimo.

Druzhimo se vec godina, ni on ni ja ne znamo kad smo se upoznali, ne obracamo pazhnju na datume i slichne gluposti. Ponekad ga iznenadim poklonom. I nikad mu se ne zahvaljujem shto je uz mene. Kazhe da to nije potrebno i da zna da ja bez njega ne mogu..

Istina je da ne mogu bez njega.. Niti zhelim.. A i ne moram..