Creative Disorder

Imala sam 6 ili 7 godina kada sam počela da istražujem prirodu, otkrivam i upoznajem svet oko sebe. Jednom prilikom, pronašla sam parče zelenila na koje sam legla i posmatrajući plavetnilo neba lomila jezik ne bih li napravila savršene balončiće od pljuvačke. Jedina briga bila je kako da ti balončići zaplove nebom.
            Pucali su čim bi napustili matičnu luku koju je predstavljao moj rozikasti jezičak. Postavljala sam niz pitanja: Koliko daleko bi se otisnuli da nisu tako krhki? Da li bi oplovili najudaljenija mesta kada bi vetar bio samo malo blaži prema njima? Kako bi svet izgledao iz njihove perspektive? Očajnički sam želela da gledam njihovim očima.
Nikad nisam prestala da razmišljam o prvom radnom danu fabrike balončića. Zanat nije bilo teško izučiti. Mašine nikad nisu ugašene. Mašinerija je vremenom postajala starija, iskusnija. Matična luka i oba njena zaposlenika postala su mudrija.
Nažalost, isti onaj vetar koji je mnogo godina ranije rušio moje snove brutalno ubijajuću balončiće, znatno je skratio radni vek mašineriji i učinio je grubljom. Luka iz dana u dan uči nove lekcije i prolazi kroz nova iskustva. Iako se stoički drži, delovi su se vremenom istrošili i raštimali. Za starost nema leka, a pitanje je da li mudrost dolazi sa njom.
             Prema tome, 15ak godina kasnije, balončići nisu previše napredovali. Čvršći jesu, ali još nisu naučili kako da se osamostale.

Prvi put sam je zaista posmatrala dok spava. Svesna činjenice da u narednom periodu neću imati mnogo prilika da zaspim glave spuštene na njenim grudima. Prvi put sam bila zahvalna nesanici sto mi ne dopušta da utonem u san.

Povređena leđa imala su potporu kreveta. Stav njenih nogu bio je širi od stava jednog borca, ali je čvrstina i tad izbijala iz nje. Levom šakom kao da se držala za kraj ćebeta pokušavajući da što duže ostane na javi, dok je desna čvrsto stegnuta u pesnicu bila spremna za napad. Spavala je mnogo mirnije nego ranije. Mišići su bili opušteni i nisu se trzali usled laganih grčeva. Često okretanje glave sa jedne strane na drugu, bilo je jedini dokaz nemirnih snova. Okretom glave na levu stranu prikazivala mi je misteriju potpuno bezizražajnih crta lica. Nije bilo osmeha na njemu, niti kakvih grimasa koje bi predstavljale znak brige ili ljutnje. Bila je nege daleko, prepuštena snovima.

Neizmerno sam imala želj da poljubim njene usne, ne bih li izmamila i najmaji osmeh. Pitala sam se šta se treutno odvija u toj crvenokosoj glavici? Da li upravo ostvaruje svoje najveće želje ili se pati u snu? Da li da se umešam mazeći je jagodicama prstiju ili da nastavim da uživam  tišini? U tom trenutku, laganim pokretom okrenula se na levi bok. Otvorila je oči i pogledala me pogledom vrednim dva dijamanta koja su se, na mesečini, caklili u njenim očnim dupljama. Napokon mi je pružila priliku da okusim najslađe usne. Miris njene kože podsećao je na miris najlepšeg cveta, ali nežnost njenih usana ne mogu porediti ni sa najfinijom svilom. Nakon poljupca, prilikom kog je svet na trenutak stao, ponovo je dopustila da je snovi odnesu na neko lepše mesto. Milovala sam njeno lice pogledom i pokušala da smirim onu igru uzuđenja u mom stomak, koje ona poredi sa zekama koji rovare u potrazi za mrkvama.

Kako se mala kazaljka opasno približavala ponoći , spustila sam glavu na jastuk, nosom naslonjena na njen nos, nedopušajući noći da mi oduzme ovu čaroliju...

Kažu da su promene dobre.Ali postoji i pravilo koje kaže da ne treba menjati ono što valja.

Već sam pisala o ovoj kontradiktornosti vezanoj za promene, ali preda mnom je jedna ogromna kojoj se ja ni malo ne radujem.

Svako jutro sam se budila pored nje. Svako jutro sam dobila doručak u krevet. Svako veče smo zajedno večerale i svaku noć sam spavala pored nje. Skoro godinu dana smo živele zajedno.

Teško je izgubiti svu tu lagodnost i ponovo se vratiti potpunoj samostalnosti. Teško je otići u potpuno nepoznatu beživotnu sobu veličine 8 kvadratnih metara bez interneta.

Kad malo bolje razmislim ništa od toga nije loše, niti je teško. Samo što ja to, jednostavno, ne želim. Uvek sam bila previše ponosna. Uvek sam želela sve sama da uradim. Uvek sam htela da budem 'samostalna'. Uvek sam... Realno, uvek sam radila gluposti.

A onda sam se zaljubila. Preko usiju. Odlepila ko sličica i zavolela. I onda smo počele živeti zajedno. Nakon nekog vremena sam osetila da je vreme da popustim sve kočnice i prepustim se.

I kao što rekoh, sad je vreme da odem.. a ne želim.. a moram..

Budući da imam dvadeset godina i da neću ništa dobiti histerisanjem i vrištanjem kako neću da živim u tom stanu, vreme je da se trgnem i da se sastavim. Dignem glavu i krenem napred. Potrudiću se da popravim ocene. Proći će i ova godina. Izdržaću..

"Al' onda napuni dva'es’ i tad se nesto desi,
pa citav taj fazon odjednom skapira k'o decji
i sve u sta se kleo sada zove pubertetom..."

Ali i dalje mislim da ne treba menjati ono što je dobro..

Razmišljajući retrospektivno, zaključila sam da mi je 20. avgust najdepresivniji dan u godini. Ne mogu ceo avgust da okrivim zbog kiše meteora koja izvlači celu stvar, ali složiću se s bratom da je poslednja trećina avgusta veoma nepovoljna za sve.
Zajedno sa slavom moga grada (19.8.) završavaju se sva dešavanja i socijalne aktivnosti. Završavaju se odmori, ljudi se vraćaju sa letovanja, srednjoškolci se posvećuju knjizi kako bi obavili poslednje pripreme za popravni, a studenti ulaze u poslednju fazu štrebanja pred ispitni rok.
Svake godine u krug.
Ovim putem čestitam rođendane svima koji su rodjeni u gore pomenutom periodu.
U mom slucaju zvonce koje označava poslednji krug, javlja se celog leta. Ja sam celo leto kenjkava. Nervozna zbog obaveza na faxu, pretrpana obavezama kod kuće. Počela sam da mrzim leto od prošle godine. Tražim i zavlačim se u mišiju rupu, misleći da će na taj način leto brže proći. Često na pragu depresivnog stanja, tražim pesme koje će me trgnuti, uvek izaberem loše romantične filmove i stalno se vraćam istoj dramskoj seriji nadajući se da će mi uliti nadu da nije sve tako crno.
Svake godine u krug.
Samim tim što se povlačim u sebe, gradeće ogroman zid i gurajući ljude što dalje ispada da sam bahata, bezosećajna i da mi nije stalo ni do čega. Stvara se utisak da radim samo na sebi.. Ustvari, to neću poricati, za razliku od prethodne rečenice.
Svake godine u krug.
Jeste da sam veoma ponosna svojim horoskopskim znakom kao i mesecom i danom svog rodjenja, čini mi se da ja leto period kad se popnem stepenicu više na putu ka odrastanju. Prema tome, nema potrebe pitati me u novembru da li se osećam starije. Previše se ouzbiljim u ovom periodu. Zapravo, leto mi zaista skine osmeh s lica..

I guess misery really does love company..

Ja zaista volim da pišem. To je činjenica. I ja zaista ne znam da pišem. I to je činjenica. Ali to nije moj problem. Kroz tekstove, ja pronalazim ključeve za sve probleme. Nekom se ne sviđaju moje rečenice. Ni to nije moj problem.
Malo sam prelistala blog i shvatila da imam jako mnogo tekstova koji su mi nebitni. Oke, nekada davno ti tekstovi su imali glavnu ulogu, ali su vremenom postali nevažni i ne vidim razlolg da i dalje zagađuju moj kreativni nered. Iz tog razloga neki su zgužvani, neki iscepani ali i dalje dele istu sudbinu - bačeni su u nepovrat.
Ponekad je prošlost potrebno ostaviti baš tamo gde i jeste, duboko zakopanu u tami i krenuti napred. Grešila sam u životu i to mnogo. Zbog mnogih stvari se duboko kajem i pozivam se na staru izlizanu frazu ''Da mogu vratiti vreme, neke stvari bih uradila drugačije'', kao što mnoge ne bih ni učinila. Fraza je izlizana jer je često u upotrebi. Često je u upotrebi jer funkcioniše, šljaka, jednostavno tako jeste. Neka se javi onaj ko nije bar jednom u životu poželeo da ima čarobni štapić makar na jedan sat. ... Nešto smo tihi večeras. Da, i ja sam to poželela, ali život nije bajka i upravo iz tog razloga sam se je odrekla svoje ''Nedođije''. Bilo je krajnje vreme da ponesem svoje breme odgovornosti sa sobom i da prestanem da se vadim na Antićev stih ''Još sam ja balava za takve stvari''. Ništa nije isto kao kad smo gledali crtaće subotom ujutro i pili kako pre spavanja. Više ništa ne prolazi nekažnjeno i više nema postupaka bez posledica. Posledice mogu biti dobre ili loše ali ih moram prihvatiti kakve god da su.
Učinila sam glupost u prošlosti - ćutim, trpim i ispaštam. Drugačije ne može. Iako sam ja na svoju prošlost nasula priličnu količinu zemlje, ona s vremna na vreme ispliva na površinu kako bi otela moj zrak sunca, udahnula vazduh namenjen mojim plućima i time zadala novi udarac koji bi me oborio nekoliko stepenika niže na putu da se posvetim nekome koga volim. Nekoliko stepenika gore, pa jedan dole. Uspeću ja. Potrudiću se. Jer zaista volim!