Šta je čoveku potrebno da digne ruku na sebe? Koliko hrabrosti treba da okončaš svoj život? Ili je u pitanju kukavičluk? Da li treba žaliti te osobe?
Ovim pitanjima se pre nisam zamarala. Ali kada se suočiš sa činjenicom da je to uradio neko tebi drag, ta pitanja se stalno vrte u glavi.
U jednom postu sam spomenula kako je nedavno jedna drugarica sebi oduzela život. Noć 18. na 19. jul. Petak na subotu. To veče je bilo kobno za nju. Izašla je u grad, a završila pod vozom. Izašla je sa drugaricama u provod, a nikad se više nije vratila kući, živa. Sahrana je bila u nedelju – 20. jula.
Groblje puno dece, svi drugovi i drugarice na istom mestu, a svi su tu za Dacu. Suze na licu. Bol u duši. Slomljena srca. Cveće. Sanduk. Krst. Poslednji pozdrav i večni mir.
Ja nisam dovoljno dobro poznavala Dacu, ali poslednje što je ona uradila uživotu, ja radim s ljubavlju skoro svaki dan. Trčanje. Ja trčim ka slobodi, a ona je otrčala u smrt. Tek je napunila 17 godina. Imala je samo nekoliko meseci manje nego kad sam ja istrčala svoj prvi polumaraton.
Sećam se svakog trenutka ta dva dana. Sećam se momenta kad sam saznala, osećaja kad sam ugledala njenu sliku na parti. Likova ljudi koji su prolazili oko mene, šaputanja na ulicama, iskrivljene istine, svake suze..
Od njene smrti je prošlo nešto više od tri nedelje. Ožiljci na licima onih koji su je voleli još nisu zarasli, a oni na srcima verovatno neće nikad. Što je učinjeno, učinjeno je. Povratka za nju, nažalost, nema. Nema druge šanse. Imamo samo jedan život, a ona je svoj napustila. Napustila je sve nas. Više nije među nama, ali uspomena na nju i dalje živi i živeće večno. U našim mislima. U našim srcima. Njen lik će zauvek ostati u našem sećanju.
Počinila je najgori greh – počinila je samoubistvo, ali to neće promeniti našu sliku o njoj. Bar moju neće.
Pamtićemo njeno uvek nasmejano lice. Pamtićemo je po osmehu koji nikad nije izostao. Po njenim očima koje su isijavale pozitivnu energiji. Njen glas kada bi se uvek jasno i glasno javila u prolazu. Pamtićemo sve ono lepo što je učinila za nas.
Nikad nećemo shvatiti zašto je to uradila, niti ćemo ikad saznati zašto je trčala prema vozu. Kakve su joj misli u tim trenucima prolazile kroz glavu? Kakva osećanja su se lomila u njoj? Strah? Bes? Spokoj? Mir? Radoznalost? Da li je mislila na drugove koji bi sada sve dali da je vrate? Da li se setila mlađe sestre koja ju je volela najviše na svetu?Te odgovore je ponela sa sobom u grob. Neopravdavam njen čin, ali joj to neću uzeti za zlo.
Imala je tek 17 godina. Bila je još samo dete.
Prošla sam sve faze tuge:
Bes.
Strah.
Krivnju.
Žalost.
Prihvatanje.
Još radim na ovoj poslednjoj fazi..
[ Generalna
]
12 Avgust, 2008 08:33
[ Generalna
]
10 Avgust, 2008 08:04
NEPRAVDA.
Tako česta reč. Svuda je oko nas. To isto kažu i za Boga, vazduh takođe. Mada, nepravdu je nemoguće definisati, a nikako se ne može preći preko nje. Oprosti se, ali se ne zaboravi.
Čim doživimo neku takvu situaciju, bilo da je nenamerna ili pak namerna, u nama se, odmah, istog trena budi želja za osvetom. Potiče nas da budemo ’loše osobe’. Odmah razmišljamo kako vratiti istom merom. Takav je mentlitet današnjih ljudi. Niko više na mari da ako ti neko udari šamar, okreni mu i drugi obraz. Ili ako neko tebe kamenom, ti njega pogačom. Zaboravljamo da se dobro dobrim, a loše lošim vraća.
Svi grešimo. Ljudi smo. Niko nije savršen, ali ako smo svesni svoje greške – to je dovoljna kazna. Nije potrebno dalje mozgati i tražiti rešenja. Svi grešimo i svi treba da praštamo.
Ljudi su preponosni da bi izgovorili tu jednu jedinu reč. Šest slova – ’IZVINI’. Ali sa druge strane, ako se previše izvinjavamo činimo sve manjim one koji nisu kadri da polete. Treba se spustiti na zemlju i pronaći sredinu.
Život je takav. Satkan od niza laži, prevara, pohlepe, sebičnosti. Ipak, nije sve tako crno. Samo što se te lepše strane manje spominju. Kada otvorimo novine – ubistva, nesreće, bolesti, besparica, o politici neću da pričam – sve sama crna hronika. Vesti, dnevnik – ista priča.To je realna slika onoga gde živimo. Ali treba izbalansirati crno i belo, dobro i loše. Zato uvek uz sebe moramo imati ljude koje volimo. One drage ljude koji će nam odvući pažnju od crnih misli. Važno je da su te osobe dobre u duši, da su nam spremne pomoći u svakom trenutku i da se te osobe kaju zbog svojih loših postupaka.
Sa takvim osobama treba tražiti lepotu života. Uz takve ljude treba graditi neki svoj svet. Svet koji će predstavljati utočište, beg od svih loših stvari koje nas proganjaju. To ’mesto’ ne mora biti savršeno, niti nešto preterano veliko, ali mora biti ispunjeno ljubavlju, sagrađeno na pozitivnim stavovima i uređeno istinom i poverenjem. Sklad koji tamo vlada nikako se ne sme poremetiti. Osećaji mržnje i odbacivanja nisu poželjni, čak ni kao slučajni prolaznici.
Neko ko se svojom zaslugom probije do vrata tog mesta i pređe prag više ne izlazi napolje. Postaje deo svega. I ništa što se tada desi nije toliko strašno da bi se zidine tog carstva razrušile. Tolerancija i razumevanje na prvo mesto. E, ali treba veoma pažljivo i razumno birati kojim osobama će ulaz biti omogućen. Ako neka pogrešna osoba tu zaluta svašta se može dogoditi.
Moj mali svet je moj kreativni nered. U njemu je stvarno jako malo ljudi ljudi. Mnogo njih je u predgrađu, ali ’sobu’ u njemu je zaista teško dobiti. Borim se svim silama za svakog člana te zajednice i dajem od sebe što više mogu. To je ponekad teško, ali to radim s ljubavlju što u mnogome olakšava stvar. Zbog njih bih stavila ruku u vatru, život bih dala ako treba. Takva sam. Osećajna, ali i veoma zatvorena. Povučena u sebe i otvaram se samo retkim osobama. Mnogi koji misle da znaju, ustavi me uopšte ne poznaju. Jer ne želim da ih pustim u svoj kreativni nered. Ali zato oni koji su tamo znaju sve moje čak i najintimnije stvari. Zato nikog ne puštam da ode.
Iz predhodne priče vidi se da neko meni jako bitan pokušava da pobegne van granica mog sveta, a ja ću se i dalje svim snagama boriti da se to ne desi. Jer kako se kaže – Ljudska glupost i svemir su beskonačni. Za svemir baš i nisam tako sigurna.. Ljudi su čudo..
Toliko od mene..
Tako česta reč. Svuda je oko nas. To isto kažu i za Boga, vazduh takođe. Mada, nepravdu je nemoguće definisati, a nikako se ne može preći preko nje. Oprosti se, ali se ne zaboravi.
Čim doživimo neku takvu situaciju, bilo da je nenamerna ili pak namerna, u nama se, odmah, istog trena budi želja za osvetom. Potiče nas da budemo ’loše osobe’. Odmah razmišljamo kako vratiti istom merom. Takav je mentlitet današnjih ljudi. Niko više na mari da ako ti neko udari šamar, okreni mu i drugi obraz. Ili ako neko tebe kamenom, ti njega pogačom. Zaboravljamo da se dobro dobrim, a loše lošim vraća.
Svi grešimo. Ljudi smo. Niko nije savršen, ali ako smo svesni svoje greške – to je dovoljna kazna. Nije potrebno dalje mozgati i tražiti rešenja. Svi grešimo i svi treba da praštamo.
Ljudi su preponosni da bi izgovorili tu jednu jedinu reč. Šest slova – ’IZVINI’. Ali sa druge strane, ako se previše izvinjavamo činimo sve manjim one koji nisu kadri da polete. Treba se spustiti na zemlju i pronaći sredinu.
Život je takav. Satkan od niza laži, prevara, pohlepe, sebičnosti. Ipak, nije sve tako crno. Samo što se te lepše strane manje spominju. Kada otvorimo novine – ubistva, nesreće, bolesti, besparica, o politici neću da pričam – sve sama crna hronika. Vesti, dnevnik – ista priča.To je realna slika onoga gde živimo. Ali treba izbalansirati crno i belo, dobro i loše. Zato uvek uz sebe moramo imati ljude koje volimo. One drage ljude koji će nam odvući pažnju od crnih misli. Važno je da su te osobe dobre u duši, da su nam spremne pomoći u svakom trenutku i da se te osobe kaju zbog svojih loših postupaka.
Sa takvim osobama treba tražiti lepotu života. Uz takve ljude treba graditi neki svoj svet. Svet koji će predstavljati utočište, beg od svih loših stvari koje nas proganjaju. To ’mesto’ ne mora biti savršeno, niti nešto preterano veliko, ali mora biti ispunjeno ljubavlju, sagrađeno na pozitivnim stavovima i uređeno istinom i poverenjem. Sklad koji tamo vlada nikako se ne sme poremetiti. Osećaji mržnje i odbacivanja nisu poželjni, čak ni kao slučajni prolaznici.
Neko ko se svojom zaslugom probije do vrata tog mesta i pređe prag više ne izlazi napolje. Postaje deo svega. I ništa što se tada desi nije toliko strašno da bi se zidine tog carstva razrušile. Tolerancija i razumevanje na prvo mesto. E, ali treba veoma pažljivo i razumno birati kojim osobama će ulaz biti omogućen. Ako neka pogrešna osoba tu zaluta svašta se može dogoditi.
Moj mali svet je moj kreativni nered. U njemu je stvarno jako malo ljudi ljudi. Mnogo njih je u predgrađu, ali ’sobu’ u njemu je zaista teško dobiti. Borim se svim silama za svakog člana te zajednice i dajem od sebe što više mogu. To je ponekad teško, ali to radim s ljubavlju što u mnogome olakšava stvar. Zbog njih bih stavila ruku u vatru, život bih dala ako treba. Takva sam. Osećajna, ali i veoma zatvorena. Povučena u sebe i otvaram se samo retkim osobama. Mnogi koji misle da znaju, ustavi me uopšte ne poznaju. Jer ne želim da ih pustim u svoj kreativni nered. Ali zato oni koji su tamo znaju sve moje čak i najintimnije stvari. Zato nikog ne puštam da ode.
Iz predhodne priče vidi se da neko meni jako bitan pokušava da pobegne van granica mog sveta, a ja ću se i dalje svim snagama boriti da se to ne desi. Jer kako se kaže – Ljudska glupost i svemir su beskonačni. Za svemir baš i nisam tako sigurna.. Ljudi su čudo..
Toliko od mene..
[ Generalna
]
16 Maj, 2008 11:29
Hey..
Nije me dugo bilo, znam.. Neću se opravdavati, kriva sam..
Danas smo trčali kros.. Bar smo trebali trčati. Treća i četvrta godina zajedno. Ali kako se nije pojavio niko iz četvrte godine, bila sam sigurna da ću biti prva..
Nije došao niko iz moje škole i jedino je ostalo da pobedim gimnazijalce..
Sve je bilo super dok nisam došla na teren. E, a tada se sve promenilo..
Nedavno sam, baš na tom mestu izgubila druga. Jedinog koji me je u poslednje vreme stvarno razumeo.. Uglavnom smo se nalazili baš na tom mestu. Blejali bi satima tamo. Pričali o svemu i svačemu. Gledali zvezde. Igrali basket. Izvodili svakakve vratolomije..
Uvek smo se penjali na tablu koša, sedeli na vrhu i uživali u pogledu.. Jednom smo tamo gledali izlazak Sunca i to nikada neću zaboraviti.. Ili bi jednostavno legli na sredinu terena i satima gledali u zvezde i pričali o budućnosti. Koliko smo samo želja poželeli za svaku zvezdu padalicu koju smo videli.. Njemu sam mogla u svakom trenutku da kažem šta mislim, šta osećam, šta želim, čega se bojim, šta me muči. Znala sam da će me uvek razumeti i pomoći.. Kada su svi tereni za košarku bili zauzeti, taj 'naš' koš je uvek čekao nas. Uz njega i baš na tom mestu sam savladala svoj strah od visine..
Sve to ostalo je iza nas.. Pala je i ona zvezdica što je predstavljala naše prijateljstvo..
Istina je da uvek shvatimo šta imamo tek kad to izgubimo.. Mnogo puta sam htela ponovo da odem na to mesto ne bih li ga videla još jednom. Samo jednom.. Da mu kažem koliko ga volim.. Ali nikad nisam otišla, jer sam se bojala.. Ne znam čega. Ne znam zašto..
Sve do danas.. Kada sam morala tamo da odem. A nisam bila spremna za tako nešto..
A sada sam stajala na startu, čekala početak trke, a pogled mi je bio usmeren samo na taj koš. Gledala sam, nadajući se da će se on tamo pojaviti i dati mi nekoliko reči ohrabrenja kao što je to uvek radio.. Ali, postalo je prebolno gledati. Postalo je bolno i biti tamo.. Jednostavno, nisam mogla više izdržati. Okrenula sam se i otišla kući.
Verujem da ću uskoro biti spremna ponovo otići na to mesto.. Jednog dana.. Ali ne još.. Još je sve sveže. Rane na srcu još nisu zarasle i neće tako skoro.. Svaki put kada zatvorim oči vidim to mesto. Vidim njega.. Vidim njegova leđa kako odlaze od mene. Vidim njegove oči i taj dan kad smo si poslednji put obrisali suze..
Sada nema nikog da ih briše..
[ Generalna
]
21 April, 2008 15:09
Hey..
Da vam se i ja javim.. Odakle početi.. Petak i subotu sam bila u Bg-u.. Bilo je suuuuper, blago rečeno.. Petak - podigla broj (311 - žuti) i zezancija ceo dan.. Spavanje.. Subota - polumaraton.. Nađoh predstartnu zonu.. presvukla se.. ušla u startnu zonu.. 10:00.. i trka počinje.. Ne mogu opisati taj feeling.. Bilo je predobro.. Prvih 10 kilometara sam istrčala bez problema jer je vreme bilo zadovoljavajuće.. Prešla most, još koji kilometar.. Eeee, kad je onda Sunce upeklo.. Taj deo je bio najteži, ali se nisam dala.. Izdržala sam do kraja.. Ne bih uspela da negde oko 17 kilometra nisam ćapila redbull!! Pa kako reklama kaže: 'Redbull daje ti krila!!' Tako sam ih i ja dobila. Posledji kilometar sam trčala po najvećem pljusku. Cedila sam vodu iz majice, a prstići su mi plivali u patikama.. To mi, naravno, nije pokvarilo raspoloženje.. Posle trke pokupila svoje stvari, dobili da jedemo i pravac na Kalemegdan sa najboljom drugaricom koja je sve vreme bila uz mene i njenim 'bratom'.. Uveče malo opuštanja i pravac kući.. Naravno, ovo je samo delić svega.. Mogla bih pisati danima o doživljajima iz Bg-a.. Al' neću da smaram.. Xe xe xe.. Toliko za sada od mene.. Pisaću još, verujte..
Bye..
[ Generalna
]
14 April, 2008 00:41
Hey..
Iskreno, odbrojavam dane do polumaratona..
Još 6 dana, ali već u petak idem za Bg!!
Jedva čekam..
Mislim da sam dovoljno spremna..
Juče sam odradila 'generalnu probu' i uspela k'o od šale istrčati 20 kilometara.. Trčala sam po kiši.. Odličan feeling.. I zamišljala kako prolazim kroz cilj..
Krivo mi je što brat ne može ići sa mnom (U petak i nedelju ima kolokvijum), pošto sam jako povezana s njim.. Ma nema veze..
Idem sa najboljom drugaricom u petak, pa ćemo prespavati kod njene tetke..
A u subotu.. Eh..
Ima da istrčim taj polumaraton, pa makar mi to bilo poslednje.. Šalim se, naravno..
Uh.. I tako..
Neću više smarati..
Bye..
