Vec tri godine praktikujem da vece i jedan deo noci dvanaestog na trinaesti avgust provedem napolju. Skuvam dosta pudinga, uglavnom od vanile, uzmem svoje cebence i legnem pod vedro nebo. Na neki nacin, to je moja mala tradicija.
Do sada, a i nocas, na zalost to radim sama, ali se nadam da ce me neko ipak sledece godine grejati u toj hladnoj noci. Presudan faktor je strpljenje. Mnogi odustaju posle 10 ili 15min sto nije dovoljno. Nije me stid reci da provedem i nekoliko sati posmatrajuci nebo u iscekivanju zvezda padalica. Realno, taj delic sekunde je nemoguce opisati recima. Bilo bi pogresno cak i pokusati docarati to kroz neki tekst. Po meni, nekoliko sati cekanja se definitivno isplati zbog tih nekoliko sekundi. Nekom je to glupo, ali za mene je to strast.
Ne secam se kad sam prestala smisljati zelje za svaku zvezdu padalicu, ali bilo je to davno. Taj delic sekunde je definitivno mnogo bolje potrositi uzivajuci u samom prizoru nego izgovarati zamisljenu zelju..