Creative Disorder

Kolena trenutno ne napreduju onom brzinom kojom sam mislila da ce napredovati. I dalje otkazuju poslusnost nakon 6 do 7km. sto je opet bolje nego kad su otkazivala posle 4. Promena plana je da trka u Kragujevcu na 21km otpada i da na njeno mesto dolazi Novi Sad 16. oktobra. I to na skromnih 10.5km

Nalet anksioznosti mi je preplavio telo kad sam donela odluku, ali moram da radim ono sto je najbolje za moj organizam. Reorganizacija treninga i planova, ali ne odustajem. Niti cu ikad.

Posle oktobra, po planu je Fruska Gora u novembru. Planinski maraton, opet na 10ak kilometara. Sasvim dovoljno.

Ono sto posle toga dolazi je sasvim novo poglavlje u mom zivotu. Sve 'planove' pisem ovde jer imam potrebu sa nekim da podelim, a opet ne zelim da uraknem, ne zelim da pustim tu zelju i motivaciju iz sebe. Malo je onih koji me podrzavaju, ako ima takvih. Nego, to veliko poglavlje koje zelim da otvorim jeste dobrovoljno sluzenje vojnog roka. Prva recenica koja je na repertoaru je: ali ti si zensko sta ces tamo ili sta ti to treba u zivotu, nisi normalna. Niko nije rekao Svaka cast. Niko nije rekao Bravo. Niko nije pruzio ruku. Niti ce. Svima ce to biti ludost, svima ce to biti glupa ideja. Niko nece pruziti podrsku. Ali poznavajuci sebe, necu odustati. I po zavrsetku, ljudi ce me gledati drugim ocima. A mozda i nece. Ali ja zelim da ispunim zelju koju imam od kad znam za sebe. Zelim da obucem tu uniformu i odsluzim svoje.

Kako ono kazu: prvo si ludak, na kraju sam genijalac.

Tu negde izmedju obavljanja fizickih i umnih poslova, kad ne znam da li da dremnem onih magicnih 20 minuta ili da prvo odradim trening, e tu se najvise misli skupi.

Dok se prevrcem po stanu, ne bih li jos malo krvi ugurala ka mozgu, krenem da trazim smisao svega iako znam da smisao ne postoji. Zavisi od coveka do coveka. Nije isti moj smisao i smisao coveka koji bezi iz ratom pogodjene zemlje. Nije isti moj smisao i smisao nekog ko je iz Srbije otisao trbuhom za kruhom, sto bise reklo. Svi nekako tezimo tom necem boljem, svi se nadaju boljem. Ali retko ko se trudi i radi da stvori to nesto bolje. I pored alergije na macke, postajem alergicna na ljude koji kukaju.

Ako je situacija takva da je ne mozes promeniti, zasto kukas? Ako mozes da je promenis, prestani da kukas i mrdni dupetom. Ali onaj izgovor nemanja vremena, pre nego sto i izgovoris naglas, progutaj. Bez vode, onako na suvo. Oseti tu knedlu koja klizi niz grlo jer si svestan cinjenice da to nije izgovor koji moze da se uzme za validan.

Mada, validan izgovor je ustvari paradoks. Oksimoron, tacnije. Ako nesto zaista zelis, nista te u tome ne moze spreciti.

Ukratko. 

Inace vazim za jako nestrpljivu osobu. Ako mi prevoz kasni, prva sam osoba koja će podići paniku i krenuti da histeriše. Sledeća etama je drama jer mi kašnjenje remeti bukvalno sve planove, a zašto sam pravila plan, ako će mi ih neko drugo poremetiti?

Prošli ponedeljak se zaputih na jedno kratko putovanje do drugarice jer treba se okružiti prijateljima kada bolujete od slomljenog srca, zar ne? Šta je najgore što se može desiti u tom trenutku?

POKVARIĆE VAM SE VOZ U SRED NEDOĐIJE!

Yup, upravo to se desilo. I tako u sred ničega, krećem da menjam planove, otkazujem druženje sa društvom i tražim način da se što pre vratim kući. Krećem da histerišem jer ne znam kada ću imati priliku da punim telefon. Mp3 se ispraznio čim sam krenula od kuće, što je dodatan stres.

Posle nekoliko sati sedenja na istom mestu, počinjem da menjam mišljenje. Ovde sam sa razlogom, sigurna sam. Zaglavljena u sred ničega sa još 50 ljudi. Dakle, svi smo u istom problemu. Počinjemo da pričamo međusobno, počinjemo da se zezamo svojoj muci i smejemo se nekontrolisano. Posle određenog vremena, svi smo prihvatili situaciju. Prihvatila sam da ne smem da se nerviram oko stvari koje ne mogu da promenim.

Poenta cele ove priče je PRIHVATANJE.

Stigla sam na odrešenu destinaciju sa neka 4 sata kašnjenja, provela sam sa društvom mnogo manje vremena nego što je planirano i krenula kući. Opet voz i opet razmisljanje. Ovog puta o svojim osećanjima.

Da, tu su. Ta gomila emocija je u meni, srce mi je slomljeno i čak mi kreću suze. Ali noć je, niko ne obraća paznju na tebe, tako da je to oke. Gledam svoj odraz u prozoru i strefi me misao: svako ima svoj život. Niko nema vremena da se bavi tvojim problemima. Dakle, kukam u prazno. Niko me ne sluša. I tad shvatam da ustvari i nemam o čemu da kukam. Okrećem mišljenje za 180 stepeni i odlučujem da ću da se smejem. U inat svima. I da ću postati x puta bolja osoba. Da ću biti osoba u čijem društvu će se ljudi smejati i osećati bolje. Ne neko ko će da kuka već se uhvati u koštac sa svojim problemima. Osmeh. Osmeh je, ljudi, pravo rešenje za sve. Život je lep.

Peace and love. 

Postala sam bas fan fraze Ne govori, pokazi. Ali u smislu nemoj da pricas o idejama koje imas u glavi ili o planovima koje nameravas da ostvaris, samo pokazi rezultat. Gotov proizvod, prototip, nesto. Ne ideje, nacrti, planovi.

Ponekad je potrebno mnogo vremena dok gotov proizvod ne izadje na videlo i tako sate i noci provodim radeci, dok drugi nemaju pojma sta se desava. Preko dana obavljam redovne obaveze, nocu radim za svoju dusu. Kad spavam? Manje vise nikad. Tj kad me obori umor sa nogu. Ali cak i kad ne mogu vise da gledam, kada mi bukvalno glava pada - ustanem, prosetam, protegnem se, izadjem koji minut na terasu na svez vazduh i vratim se za laptop. Vratim se medju papire, medju nacrte, medju planove, medju knjige, medju klipove. Vratim se grizenju olovke, vratim se nerviranju u illustratoru, vratim se mozganju, kreiranju i prekrajanju. Vratim se potrazi za inspiracijom, potrazi za novim idejama, potrazi za novim oblicima prezentacije. Vratim se sklapanju, uklapanju, izmenama, bojanju, oblikovanju. Vratim se u fokus jednom recju.

U fokus me vracaju upravo tih nekoliko minuta pauze u kojima se setim zasto radim sve to. Zbog cega kidam zivce, zbog cega zrtvujem san, zbog cega nemam vremena za izlaske niti za normalna druzenja. Ne, ni jednom se nisam zapitala da li je vredno jer jeste. Zelim da uspem i uspecu.

Trenutno mi zbog emotivnih problema i vise nego odgovara da se zatrpam poslom, zaokupim misli obavezama i projektima i jednostavno nemam vremena da razmisljam ni o cemu drugom. Verovatno je to pravi nacin za lecenje slomljenog srca. Rad na sebi, razvijanje, poboljsanje dosadasnje tehnike, treniranju i maksimalno angazovanje na izgradnji boljeg sebe. Izgradnja bolje forme, izgradnja samopostovanja i samovrednovanja.

Napravila sam svoj sajt krajem prosle godine, tj pokrenula sam ga na dan rodjendana i funkcionise. Ne onom brzinom kojom sam planirala, ali prolazili su cak i meseci da se nisam angazovala oko istog. Sto posejes, to ces i poznjeti, zar ne? Mozda je je ovo pravo vreme da se posvetim tome.

Kreirala sam i svoj brend. Iron Decision. Sve je nastalo, tj sve sam osmislila u svega nekoliko nedelja ali nisam ni time zadovoljna. Sve se izdesavalo od jednom i onda je stalo. Mislila sam da je dovoljno smisliti nesto i provesti u delo, ali ispostavilo se da nije bas tako lako. Zbog toga sam se dala u istrazivanje digitalnog marketinga i bukvalno su mi se otvorila nova vrata u zivotu. Nisam mogla da verujem sta propustam. Krenula sam da upijam informacije i iz dana u dan sam ucila sve vise. Ali ne samo o marketingu. Naucila sam i mnogo o sebi. Upravo o onom samopostovanju i samovrednovanju koje sam spominjala gore. Na trenutak sam osetila da sam na pokretnim stepenicama. Nisam morala da koristim energiju kako bih se penjala nego me nesto podizalo sve vise i vise samo od sebe. Genijalan osecaj. Shvatila sam da cu sve dublje ulaziti u materiju. Shvatila sam da me ceka mnogo toga. Previse je otvorenih opcija oko nas, samo treba zakoraciti na pravu stranu. Odrediti prioritete, prilagoditi se i navaliti. Ne samo da sam krenula da grizem napred nego sam bukvalno kidala komade zubima i gutala ih. Ne, ne mozes se udaviti znanjem. Ne moguce je preterati ili predozirati se. Jer ovo jeste droga. Svakim postignutim uspehom, ma koliko on mali bio, pocnes da se navlacis. Bukvalno sam postala ovisna o poslu. Dan mi je los i lose se osecam ako nisam u poslu. Na bilo koji nacin.

Moze se to nazvati samomotivacijom. Moze se nazvati kako god, ali osecaj je fantastican. Mnogo vise energije struji kroz moje telo jer znam svoj pravac. Shvatila sam kojim putem zelim da idem. Shvatila sam da zelim da ispunjavam svoje snove i sto je najvaznije prestala sam da se plasim tudjeg misljenja. Dosadilo mi je da slusam nesto tipa: ti to ne mozes, to je nemoguce, to je glupo, sta je sa tobom, bolje nadji konkretan posao.

Zelim da ispunjavam svoje snove. Korak po korak. I nesto mi govori da se necu smiriti dok ih ne ostvarim sve. Govorim o onim velikim pravim snovima, snovima o kojima sam pricala samo nekolicini ljudi. Snovima koji me prate jos od perioda kada sam tek postala svesna sebe. Znam da mogu mnogo, polako to i pokazujem. Znam da me ceka mnogo toga. U poslednjih godinu dana mi se zivot promenio do neprepoznatljivosti. I promene su sve cesce i brze. Ne mogu da zamislim sta me ceka kroz godinu dana ako nastavim ovim tempom. I jedva cekam.

P.s. Gde su komentari ljudi?! Makar iskritikujte, shvaticu to oknstruktivno, samo dajte komentare!

Odrasla sam u porodici u kojoj smo svi prilicno mrsavi. Od malih nogu, majka kao zdravstveni radnik, ubacila mi je misao u glavu da debeli ljudi nisu zdravi. Naravno usadila mi je stav da zivot potrebno ziveti zdravo.
Prosle godine upoznah devojku malo mladju od mene, koja je tada imala rekordnih 121kg. Nisam nikad mrzela osobe sa prekomernom tezinom, ali nisam ih razumela. Kako neko to sebi moze da dozvoli. Nase 'druzenje' se zavrsilo pre nego sto je pocelo.
Pre nekoliko meseci smo stupili ponovo u kontakt i prvo sto mi je rekla jeste da je smrsala 28kg. Sama ta informacija me je odusevila, a sledeca me je oborila sa nogu. Ne samo da je krenula da mrsavi, nego je krenula da trenira skoro svaki dan i potpuno ju je obuzeo taj nacin zivota. Sada smo vec imali nesto zajednicko. Krenula sam da je ohrabrujem da nastavi sa treninzima, ubrzo posle toga smrsala je jos 5kg. Pa jos 5. Prolazila sam sa njom svaki trening, svaki obrok, pricali smo o ishrani, o zdravom zivotu.
Ubrzo smo zapocele zajednicki biznis baziran na toj stvari koja nas povezuje. O tome neki drugi put.
Posto je sada na skinutih 40kg, dobila sam ideju da istrcimo zajedno polumaraton. Tako da pocetkom oktobra idemo za Kragujevac i pokusacemo zajedno da predjemo tu prepreku. Tj necemo pokusati, vec uspeti.
Izbegavam da je hvalim, ali izleti mi ponekad. Uglavnom nisam svesna koliko joj znaci moja podrska. Ali znam da daje 120% sebe kada vidi da sumnjam u nju. Cak mi je i priznala da je to motivise. Trenutno je motivise moja sumnja u to da li moze da istrci toliku kilometrazu, iako je ta sumnja ustvari laz. Samo volim kad daje vise od 100% jer znam da moze.
Malo ljudi je upuceno u poduhvat koji planiramo da napravimo i trudim se da tako ostane. Hocu da to svima bude iznenadjenje. Tesko je drzati tako veliku avanturu u tajnosti. Jer jedva cekam da stavi tu medalju oko vrata. To ce biti kruna nakon skoro godinu dana treninga. Visnjica na vrhu torte.

Soooo can't wait!