Creative Disorder

Upoznah se juče sa tromesečnim nećakom. Odmah smo krenuli da se smejemo jedno drugom, ispustamo razne zvuke i sporazumevamo na nekim izmišljenim jezicima smenjujući izraze od ludih, do zabrinutih. Mada nije to poenta priče.

U celoj toj igri, šapnuh mu da njegovog tatu još nikad nisam videla u ovakvom obliku. Iako se znamo ceo život, da bude fantastičan otac nekako nisam očekivala. Daleko od toga da sam očekivala suprotno, ali moj brat je neko ko nikad nije bio preterano zainteresovan za život i druženje. Uvek povučen, uvek ćutljiv, uvek u svom svetu.

Imam taj stav da me mogu iznenaditi samo lepe i pozitivne stvari, što se upravo i desilo. Tj dešava se poslednjih nekoliko meseci. Obično su majke te koje su privrženije svojoj deci. Ali ne i u ovom slučaju. Obično majke ustaju noću, ali ne i u ovom slučaju. Obično su majke neispavane, ali ne i u ovom slučaju. Osim što je fantastičan otac, pored toga je i fantastičan muž. Jedno 3 levela je porastao u mojim očima, a moje poštovanje prema njemu je poraslo do neba.

Bro, svaka čast. Volite i poštujte svoje članove porodice, jer od te tačke svet počinje da se menja. 

     Neverovatno je koliko ljudi i dalje nisu svesni koliko je ova cinjenica vazna. Biti svestan sebe. Svojih mogucnosti, svog talenta, svoje zelje, svoje strasti. Pomalo mi je muka od toga da ljudi koji su mojih godina govore kako ne znaju cime zele da se bave. Da bi otkrio sta je to sto te pomera, moras jbno mrdnuti svoje dupe. Kolektivna lenjost je nesto sto nas je zadesilo na globalnom nivou.

Moj dan se sastoji od 6 do 8 sati spavanja i 16 do 18 sati rada. Da, nemam zivot trenutno, ali to se zove gledanje unapred. Ako ne zapnem sad, kada cu?

Ipak, nije uvek bilo ovako. Taj jedan period u kom nisam znala ni gde cu ni sta cu. Kad te nista ne pomera, ucauris se. Od samih pocetaka, ta neka osoba me je svojim entuzijazmom oko mojih radova gurala napred. Mislim da ni ona ni ja tada nismo bile svesne. Ona verovatno nije svesna ni sad, a meni je postalo jasno kad sam ostala bez te podrske. Ljudi se odalje, sto je normalno, pogotovo ako ih geografija dodatno udalji jedne od druge. Promene su svakodnevne. Promene su dobre. Ali putovanje od trenutka kad izgubis podrsku do trenutka kad sam shvatis koliko vredis i koliko mozes je vrlo vrlo tezak. Pocela sam da letim kad mi je taj kamen pao s ledja. Ambicija se rodila ponovo, strast je pomogla, a samosvesnost obavila svoj posao. Ja mogu mnogo i cekaju me velike stvari.

Jedan od bitnih trenutaka bilo je udaljavanje od svih negativnih ljudi koji su me gusili. Ta vrsta ciscenja je i vise nego pomogla izgradnji ovakvog mindseta. Mnogo suza je bilo potrebno do trenutka kad sam shvatila da ustvari nikog nije briga. Mada ni tad nisu stale. Plakala sam u sred voza, ali je sva sreca bio mrak i prazan voz. Tu se moje kukanje zaustavilo u potpunosti. Jer cemu kukanje u prazno. Nikog nije briga. Tri prilicno jasne reci. I ne, to nije bio tuzan trenutak. To je bio trenutak kad sam shvatila da imam dovoljno energije da promenim svet. Jeste da zvuci preambiciozno, ali ja zaista verujem u to. Nedelja, dva sata posle ponoci. Radila sam ceo dan, radila sam do sad i nastavljam da radim dok mi se kapci ne sklope. Ako mogu ja, moze svako. Ne vidim nikakve izgovore. 

Po meni, biti srecan znaci stalno raditi na boljoj verziji sebe, ulagati i unapredjivati sebe. Jer time postajes zadovoljan sobom, time pocinjes da isijavas pozitivnu energiju, time izazivas osmeh prvo na svom licu, a onda na licima ljudi oko sebe. Nije sreca ako zavisi od druge osobe. Sto znaci da mnogi u zivotu nikad nisu bili srecni jer im uvek raspolozenje zavisi od drugih ljudi. Moras sam sebe da izgradis, a time izgradjujes svoju srecu. To ne dolazi samo, ne pada s nema, ne dolazisa drugim ljudima.

Recimo da sam druga osoba od kad sam ovo shvatila.

Prekopirah poruku koju sam poslala sto je cudno, jer ranije su svi moji tekstovi napisani na ovaj nacin. Ta neka osoba kojoj mozete da kazete sve sta vam je u glavi i samim tim sami postavljate svoj mindset kako zelite. Upravo kad sam izgubila tu osobu, prestala sam da pisem, jer vise nisam radila na sebi. Ucaurila sam se i ovo je bukvalno pocetak mog budjenja. Stay tuned.

P.S. Nenoralno bih volela da ona ovo procita.

Javis mi se uglavnom pred spavanje. Ili se javis da mi kazes da ti je crkao laptop. Ili me izbombardujes slikama od ranog jutra i kazes da nisam gremlin, tj da sam gremlin samo u svojoj glavi. Javis mi se da mi kazes koliko ti se jede cokolada i kad te pitam da li hoces da ti donesem, odgovoris mi da ne zelis. Ne zelis da ti donesem cokoladu, ali zelis da mozes da je jedes mnogo, a da se ne gojis. Kako da se ne nasmejem?

Javim se sa konkretnim pitanjem u sred dana, odgovoris kratko, vesto sroceno u nekoliko recenica i izvinis se jer imas jos 6 strana da naucis danas ili se izvinis jer vozis i ne mozes da mi pises. I uvek se javis kasnije kao sto obecas. Posaljes mi playlistu da imam sta da slusam celu noc dok radim. Javis se nekad u 3 nocu samo da mi kazes koju pesmu slusas i da zamisljas da si na Kubi i teras me da slusam tu istu pesmu. I kako da je ne poslusam?

Kazes mi da si napolju i da ces se javiti kad stignes u stan, ali ja zaboravim na to, pa se iznenadim kad mi stigne slika za laku noc. Ispricam ti da imam problem, pa mi pises kako ces da dodjes i lomis noge onom ko me dirao. Javis mi se kad slozis kulu od knjigu iz kojih spremas poslednji ispit jer vise ne mozes ni jednu novu informaciju da smestis u glavu. Pa mi pricas koliko je bitno da diplomiras u oktobru. Javis se da kazes da si pustila film i da si spremna za spavanjac, pa me teras da gledam isti film, da mozemo da komentarisemo. I kako da ne pogledam?

Ali ne sa moje strane. Manjak vere drugih ljudi u mene. Naucila sam da drzim sve u sebi jer mi je dosta negodovanja od strane drugih. A cesto su ta negodovanja samo odraz ljubomore tih istih ljudi koji ne zele da uspem u necem. Govorili su mi to, ali nisam verovala. Ako se ja uvek iskreno i svim srcem radujem necijem uspehu i jos uvek zelim da poguram ako zatreba, zasto niko ne veruje da ja mogu odredjene stvari. Okej, nisam jos zavrsila fakultet, ali pri kraju sam. I to je uspeh. U poslednjih godinu dana pokrenula sam svoju stranicu. Naucila kako da je izradim, kako da je izdizajniram, kako da je odrzavam. Napredujem svaki dan. Naucila sam sta je hosting, kako funkcionise wordpress, naucila sam sve opcije. Svaki dan se trudim da naucim neku novu stvar. Svaki dan se trudim da iza sebe ostavim nesto, nesto da stvarim, neki dokaz da taj dan nije prosao uzalud. Pokrenula sm svoj brend, naravno da nije jos uvek uspesan, jer apsolutno radim sve sama. Nisam ni bila svesna koliko ima posla oko svega toga. Ni u najludjim snovima nije izgledalo da ce biti toliko 'tesko', ali guram. Radim, trudim se. Uradila sam jos gominu stvari u poslednjih godinu dana. Razvila sam se na svim nivoima, smirila sam glavu. Sredila prioritete, odlucila u kom pravcu zelim da ide moj zivot. Zasto ljudima toliko smeta sto se toliko trudim da idem napred? Cime sam im stala na zulj? Zasto svaku stvar koju zelim da uradim odmah naidje na osudu?

Ne prodje ni jedan jedini dan da se ne zapitam isto: zasto ljudi ne veruju u mene?