Uhvatim sebe kako slušam pesme koje se uopšte ne bi trebale nalaziti na mojoj playlisti. Tešim sebe kako posle kiše dođe sunce, ali je kod mene već mesecima oblačno.Oblake nije moguće razgrnuti na silu jer se dobre stvari dešavaju kada se najmanje nadamo. Šta se desi kad nada umre?

Nema ko da mi ruši sneška, pa s vremena na vreme sama sebi puknem šamar. Nakon prvog šamara, potrebno je okrenuti drugi obraz. Poznavajući mazohistu u sebi, ne bih stala na tome. Mada, kažu mi da u tom slučaju nastavim da udaram - biće mi prelepo!

Ovo me nasmejalo...

Ali šta ako u jednom trenutku stvarno puknem? O tome ću razmišljati neki drugi put, nije ovo veče toliko mračno, nazire se put mesečine. Laku noć..