Kad sam bila mala, pitala sam baku zašto Glavni odvodi decu kad oni još nisu ni dobili šansu da upoznaju život? Tada mi je baka odgovorila kako su Glavnom gore potrebni andjeli.
Iako verujem baki još od tad, ni danas mi nije u potpunosti jasno zašto moji vršnjaci, čak i mnogo mlađi od mene odlaze jedan po jedan...
Teško je zadržati suze kad saznaš da je još jedan anđeo otišao u nebo. Bez obzira koliko poznaješ tu osobu, to dete. U tom trenutku se jednostavno skameniš. Pogled odluta u daljinu i u trenutku ti se gubiš zajedno sa pogledom. U tom trenutku odsutnosti milion misli prođe kroz glavu i nemoguće je pobeći zbunjenosti. Ali jedno jedino pitanje se izdvaja u toj zbrci - zašto? Zašto je moralo biti tako? Zašto kad se toliko borio da ozdravi? Nema kome njegova borba nije ulila snagu... Zašto toliko jake osobe nemaju pravo na život? Odgovor na to svi znamo...
Ali onda obrišeš suze i nasmeješ se. Pokažeš zube. Zahvališ se što imaš više sreće nego pameti i što si i zdrav i prav. Zahvališ se na svemu što imaš u životu. Zahvališ se za porodicu. Zahvališ se za prijatelje koji su uz tebe. Zahvališ se za sve sitnice koje ti svakodnevno ulepšavaju život. Zahvališ se jer si živ i počneš više da ceniš sve ono što imaš.
Neki dobiju drugu šansu, ali uglavnom se to ne dešava. Glavni sme da jede slatkiše pre ručka i sme sve preko reda. Danas mu je jedan anđeo bio neophodan. Ne mogu da ga krivim zbog toga... Može samo da mi bude žao...
