NEPRAVDA.
Tako česta reč. Svuda je oko nas. To isto kažu i za Boga, vazduh takođe. Mada, nepravdu je nemoguće definisati, a nikako se ne može preći preko nje. Oprosti se, ali se ne zaboravi.
  Čim doživimo neku takvu situaciju, bilo da je nenamerna ili pak namerna, u nama se, odmah, istog trena budi želja za osvetom. Potiče nas da budemo ’loše osobe’. Odmah razmišljamo kako vratiti istom merom. Takav je mentlitet današnjih ljudi. Niko više na mari da ako ti neko udari šamar, okreni mu i drugi obraz. Ili ako neko tebe kamenom, ti njega pogačom. Zaboravljamo da se dobro dobrim, a loše lošim vraća.
  Svi grešimo. Ljudi smo. Niko nije savršen, ali ako smo svesni svoje greške – to je dovoljna kazna. Nije potrebno dalje mozgati i tražiti rešenja. Svi grešimo i svi treba da praštamo.
  Ljudi su preponosni da bi izgovorili tu jednu jedinu reč. Šest slova – ’IZVINI’. Ali sa druge strane, ako se previše izvinjavamo činimo sve manjim one koji nisu kadri da polete. Treba se spustiti na zemlju i pronaći sredinu.
  Život je takav. Satkan od niza laži, prevara, pohlepe, sebičnosti. Ipak, nije sve tako crno. Samo što se te lepše strane manje spominju. Kada otvorimo novine – ubistva, nesreće, bolesti, besparica, o politici neću da pričam – sve sama crna hronika. Vesti, dnevnik – ista priča.To je realna slika onoga gde živimo. Ali treba izbalansirati crno i belo, dobro i loše. Zato uvek uz sebe moramo imati ljude koje volimo. One drage ljude koji će nam odvući pažnju od crnih misli. Važno je da su te osobe dobre u duši, da su nam spremne pomoći u svakom trenutku i da se te osobe kaju zbog svojih loših postupaka.
  Sa takvim osobama treba tražiti lepotu života. Uz takve ljude treba graditi neki svoj svet. Svet koji će predstavljati utočište, beg od svih loših stvari koje nas proganjaju. To ’mesto’ ne mora biti savršeno, niti nešto preterano veliko, ali mora biti ispunjeno ljubavlju, sagrađeno na pozitivnim stavovima i uređeno istinom i poverenjem. Sklad koji tamo vlada nikako se ne sme poremetiti. Osećaji mržnje i odbacivanja nisu poželjni, čak ni kao slučajni prolaznici.
  Neko ko se svojom zaslugom probije do vrata tog mesta i pređe prag više ne izlazi napolje. Postaje deo svega. I ništa što se tada desi nije toliko strašno da bi se zidine tog carstva razrušile. Tolerancija i razumevanje na prvo mesto. E, ali treba veoma pažljivo i razumno birati kojim osobama će ulaz biti omogućen. Ako neka pogrešna osoba tu zaluta svašta se može dogoditi.
  Moj mali svet je moj kreativni nered. U njemu je stvarno jako malo ljudi ljudi. Mnogo njih je u predgrađu, ali ’sobu’ u njemu je zaista teško dobiti. Borim se svim silama za svakog člana te zajednice i dajem od sebe što više mogu. To je ponekad teško, ali to radim s ljubavlju što u mnogome olakšava stvar. Zbog njih bih stavila ruku u vatru, život bih dala ako treba. Takva sam. Osećajna, ali i veoma zatvorena. Povučena u sebe i otvaram se samo retkim osobama. Mnogi koji misle da znaju, ustavi me uopšte ne poznaju. Jer ne želim da ih pustim u svoj kreativni nered. Ali zato oni koji su tamo znaju sve moje čak i najintimnije stvari. Zato nikog ne puštam da ode.
  Iz predhodne priče vidi se da neko meni jako bitan pokušava da pobegne van granica mog sveta, a ja ću se i dalje svim snagama boriti da se to ne desi. Jer kako se kaže – Ljudska glupost i svemir su beskonačni. Za svemir baš i nisam tako sigurna.. Ljudi su čudo..
  Toliko od mene..