Na putu kući, izležavajući se u autobusu, pogleda zakucanog nevidljivim klinovima za mesec, setila sam se uvodnog predavanja o izvorima svetla.
Predstavnik sekundarnih izvora svetlosti, upravo je moj večerašnji protivnik u igri pogledima. Igru sam započela tražeći odgovore na mnoga pitanja.
Sedeći u zadnjem delu autobusa koji je sekao krivine punom brzinom, nije bilo lako zadržati igru aktivnom. Nisam spuštala pogled ni kad su ga oblaci potpuno prekrili. Bilo je neke magije u svetlosti koja se borila sa tamnom pamučnom masom. Vetar je često menjao pravac, ne najavljujući nove napade od strane tmurnih ratnika koji su se polako predavali, povlačili i nastavljali svojim putem. Nisu ni okrznuli sekundarnu svetlost. Poraz je bio neminovan. Bojno polje je ostalo čisto. Mogla sam bez većih prepreka da nastavim da se divim pečatima išaranim na mesečevoj kori. Magla koja se spustila ubrzo nakon borbe, nije se dugo zadržala. Na trenutak nas je mesec, uz pomoć magle, prevario pretvarajući se da ima oreol, ali to je bilo samo priviđenje koje je učinilo da u mojim očima mesec izgleda kao hladnokrvna zver enormne veličine. Dopustila sam da isisa preostalu energiju iz mene i da se nahrani njome. Postao je još veći i sjajniji. Bila sam na njegovoj teritoriji i izgubila ovu igru. Bez traženih odgovora poslao me je u san.
Pre nego što sam sklopila oči, primetila sam po koju zvezdu koje su mi svojim prisustvom dale nadu da će sutrašnji dan biti makar malo bolji od današnjeg.
[ Generalna
]
15 Oktobar, 2011 01:31
[ Generalna
]
15 Oktobar, 2011 01:21
Imala sam 6 ili 7 godina kada sam počela da istražujem
prirodu, otkrivam i upoznajem svet oko sebe. Jednom prilikom, pronašla sam
parče zelenila na koje sam legla i posmatrajući plavetnilo neba lomila jezik ne
bih li napravila savršene balončiće od pljuvačke. Jedina briga bila je kako da ti
balončići zaplove nebom.
Pucali su čim bi napustili matičnu luku koju je
predstavljao moj rozikasti jezičak. Postavljala sam niz pitanja: Koliko daleko
bi se otisnuli da nisu tako krhki? Da li bi oplovili najudaljenija mesta kada
bi vetar bio samo malo blaži prema njima? Kako bi svet izgledao iz njihove
perspektive? Očajnički sam želela da gledam njihovim očima.
Nikad nisam prestala da razmišljam o prvom radnom danu
fabrike balončića. Zanat nije bilo teško izučiti. Mašine nikad nisu ugašene.
Mašinerija je vremenom postajala starija, iskusnija. Matična luka i oba njena
zaposlenika postala su mudrija.
Nažalost, isti onaj vetar koji je mnogo godina ranije
rušio moje snove brutalno ubijajuću balončiće, znatno je skratio radni vek mašineriji
i učinio je grubljom. Luka iz dana u dan uči nove lekcije i prolazi kroz nova
iskustva. Iako se stoički drži, delovi su se vremenom istrošili i raštimali. Za
starost nema leka, a pitanje je da li mudrost dolazi sa njom.
Prema tome, 15ak godina kasnije, balončići nisu previše napredovali. Čvršći
jesu, ali još nisu naučili kako da se osamostale.
