Tu negde izmedju obavljanja fizickih i umnih poslova, kad ne znam da li da dremnem onih magicnih 20 minuta ili da prvo odradim trening, e tu se najvise misli skupi.
Dok se prevrcem po stanu, ne bih li jos malo krvi ugurala ka mozgu, krenem da trazim smisao svega iako znam da smisao ne postoji. Zavisi od coveka do coveka. Nije isti moj smisao i smisao coveka koji bezi iz ratom pogodjene zemlje. Nije isti moj smisao i smisao nekog ko je iz Srbije otisao trbuhom za kruhom, sto bise reklo. Svi nekako tezimo tom necem boljem, svi se nadaju boljem. Ali retko ko se trudi i radi da stvori to nesto bolje. I pored alergije na macke, postajem alergicna na ljude koji kukaju.
Ako je situacija takva da je ne mozes promeniti, zasto kukas? Ako mozes da je promenis, prestani da kukas i mrdni dupetom. Ali onaj izgovor nemanja vremena, pre nego sto i izgovoris naglas, progutaj. Bez vode, onako na suvo. Oseti tu knedlu koja klizi niz grlo jer si svestan cinjenice da to nije izgovor koji moze da se uzme za validan.
Mada, validan izgovor je ustvari paradoks. Oksimoron, tacnije. Ako nesto zaista zelis, nista te u tome ne moze spreciti.
Ukratko.
