Postala sam bas fan fraze Ne govori, pokazi. Ali u smislu nemoj da pricas o idejama koje imas u glavi ili o planovima koje nameravas da ostvaris, samo pokazi rezultat. Gotov proizvod, prototip, nesto. Ne ideje, nacrti, planovi.

Ponekad je potrebno mnogo vremena dok gotov proizvod ne izadje na videlo i tako sate i noci provodim radeci, dok drugi nemaju pojma sta se desava. Preko dana obavljam redovne obaveze, nocu radim za svoju dusu. Kad spavam? Manje vise nikad. Tj kad me obori umor sa nogu. Ali cak i kad ne mogu vise da gledam, kada mi bukvalno glava pada - ustanem, prosetam, protegnem se, izadjem koji minut na terasu na svez vazduh i vratim se za laptop. Vratim se medju papire, medju nacrte, medju planove, medju knjige, medju klipove. Vratim se grizenju olovke, vratim se nerviranju u illustratoru, vratim se mozganju, kreiranju i prekrajanju. Vratim se potrazi za inspiracijom, potrazi za novim idejama, potrazi za novim oblicima prezentacije. Vratim se sklapanju, uklapanju, izmenama, bojanju, oblikovanju. Vratim se u fokus jednom recju.

U fokus me vracaju upravo tih nekoliko minuta pauze u kojima se setim zasto radim sve to. Zbog cega kidam zivce, zbog cega zrtvujem san, zbog cega nemam vremena za izlaske niti za normalna druzenja. Ne, ni jednom se nisam zapitala da li je vredno jer jeste. Zelim da uspem i uspecu.

Trenutno mi zbog emotivnih problema i vise nego odgovara da se zatrpam poslom, zaokupim misli obavezama i projektima i jednostavno nemam vremena da razmisljam ni o cemu drugom. Verovatno je to pravi nacin za lecenje slomljenog srca. Rad na sebi, razvijanje, poboljsanje dosadasnje tehnike, treniranju i maksimalno angazovanje na izgradnji boljeg sebe. Izgradnja bolje forme, izgradnja samopostovanja i samovrednovanja.

Napravila sam svoj sajt krajem prosle godine, tj pokrenula sam ga na dan rodjendana i funkcionise. Ne onom brzinom kojom sam planirala, ali prolazili su cak i meseci da se nisam angazovala oko istog. Sto posejes, to ces i poznjeti, zar ne? Mozda je je ovo pravo vreme da se posvetim tome.

Kreirala sam i svoj brend. Iron Decision. Sve je nastalo, tj sve sam osmislila u svega nekoliko nedelja ali nisam ni time zadovoljna. Sve se izdesavalo od jednom i onda je stalo. Mislila sam da je dovoljno smisliti nesto i provesti u delo, ali ispostavilo se da nije bas tako lako. Zbog toga sam se dala u istrazivanje digitalnog marketinga i bukvalno su mi se otvorila nova vrata u zivotu. Nisam mogla da verujem sta propustam. Krenula sam da upijam informacije i iz dana u dan sam ucila sve vise. Ali ne samo o marketingu. Naucila sam i mnogo o sebi. Upravo o onom samopostovanju i samovrednovanju koje sam spominjala gore. Na trenutak sam osetila da sam na pokretnim stepenicama. Nisam morala da koristim energiju kako bih se penjala nego me nesto podizalo sve vise i vise samo od sebe. Genijalan osecaj. Shvatila sam da cu sve dublje ulaziti u materiju. Shvatila sam da me ceka mnogo toga. Previse je otvorenih opcija oko nas, samo treba zakoraciti na pravu stranu. Odrediti prioritete, prilagoditi se i navaliti. Ne samo da sam krenula da grizem napred nego sam bukvalno kidala komade zubima i gutala ih. Ne, ne mozes se udaviti znanjem. Ne moguce je preterati ili predozirati se. Jer ovo jeste droga. Svakim postignutim uspehom, ma koliko on mali bio, pocnes da se navlacis. Bukvalno sam postala ovisna o poslu. Dan mi je los i lose se osecam ako nisam u poslu. Na bilo koji nacin.

Moze se to nazvati samomotivacijom. Moze se nazvati kako god, ali osecaj je fantastican. Mnogo vise energije struji kroz moje telo jer znam svoj pravac. Shvatila sam kojim putem zelim da idem. Shvatila sam da zelim da ispunjavam svoje snove i sto je najvaznije prestala sam da se plasim tudjeg misljenja. Dosadilo mi je da slusam nesto tipa: ti to ne mozes, to je nemoguce, to je glupo, sta je sa tobom, bolje nadji konkretan posao.

Zelim da ispunjavam svoje snove. Korak po korak. I nesto mi govori da se necu smiriti dok ih ne ostvarim sve. Govorim o onim velikim pravim snovima, snovima o kojima sam pricala samo nekolicini ljudi. Snovima koji me prate jos od perioda kada sam tek postala svesna sebe. Znam da mogu mnogo, polako to i pokazujem. Znam da me ceka mnogo toga. U poslednjih godinu dana mi se zivot promenio do neprepoznatljivosti. I promene su sve cesce i brze. Ne mogu da zamislim sta me ceka kroz godinu dana ako nastavim ovim tempom. I jedva cekam.

 

P.s. Gde su komentari ljudi?! Makar iskritikujte, shvaticu to oknstruktivno, samo dajte komentare!