Creative Disorder

Pogledaj kroz prozor, pruzhi korak..

Sigurno ni ne sanjash shta te cheka iza ugla.

Ne krecesh jer se bojish neuspeha, ili se bojish da cesh uspeti?

Nemoj chekati predugo. Jer prilike ne chekaju na tebe.

Nikad ne znash shta nosi sutra ni da li sutra uopshte postoji.

Dozvoli da te emocije ponesu, a ne da te razum sprechi u tome.

Idi napreed.

Ne osvrci se.

Nishta iza tebe nije vredno tvog pogleda. Uchini neshto sada, ne zhivi u proshlosti.

Ne mozhesh zhiveti od stare slave. Kolika god velika ta slava bila, stvari vremenom izblede. Gube na snazi dok ne budu potpuno zaboravljene.

Ne kaskaj za drugima, ugrabi priliku da budesh vodja.

Ne srami se svoje pozicije. Ne srami se svog znanja. Ne srami se svojih mogucnosti.

Pronadji nachin da napredujesh. Sabotiraj neprijatelje ako je to potrebno, ali uvek gledaj u buducnost.

Proshlost ce uvek biti iza tebe i necesh joj se nikad moci vratiti. Ne mozhesh ozhiveti stvari koje su duboko pod zemljom.

Zato pogledaj kroz prozor, pruzhi korak i ne osvrci se..

S vremena na vreme bacim pogled na telefon..

a znam da necu videti nishta.

Ali svejedno pogledam

chisto radi reda.

I ne razocharam se.

jer ne znam shta da ochekujem..

Samim tim shto ne znam, ni ne opterecujem se time..

To sam nauchila sinoc.

Sinoc sam misli zaokupila mehuricima, danas rechima, slovima..

Ne bojim se.. ne nadam se..

Mogu da utichem na red rechi u rechenici, ali ne mogu da utichem na to shta ce se desiti..

Mada, ne bih ni volela da to mogu.

Tada ne bi postojala nepredvidivost.

Ne bi postajala ishchekivanja. Da li ce se neshto lepo desiti? Shta ce na kraju proizaci iz toga?

Jednostavno ne bi bilo zanimljivo..

Nek se javi onaj ko nema imaginarnog prijatelja..

Moj imaginarni prijatelj nema ime. Ime bi ga ogranichilo. A on nije ogranichen, on dolazi iz moje mashte. Sama sam ga nacrtala i to mi je najbolji crtezh ikad. Da, mushko je, da se ne bih sluchajno zaljubila u njega, jer je on u svakom pogledu savrshen. Kao i ja. Teshko je biti skroman kad si savrshen..

On je uglavnom aljkav i shljampav, ali kao takav, meni je savrshen. Veoma dobro izgleda uprkos chinjenici da ne ide u teretanu i da se ne kljuka kreatinima. Nosi farmerke sa tregerima. Jako ih voli i jako mu dobro stoji. Nije neshto preterano visok i pomalo lichi na shtrebera, verovatno zbog naochara. Uvek se nadje pri ruci kad mi treba. Kao npr. sada.. Odluchih da necu spavati celu noc. I on je odmah doshao da mi pravi drushtvo. A dok ja ovo pishem, on sedi i bulji u mene. To ne volim i on to zna. Ali chim bacim pogled na njega on pochinje da se glupira i izvodi gluposti. Sa rukama, ochima. Zasmejava me. Volim kad me zasmejava. Voli i on, zato to i radi. Kladio se sa mnom da ne smem da pishem o njemu na blogu. Ovo ce biti prva opklada koju cu ja da dobijem. Malo kasnije ce uchiti sa mnom. I kad zapnem, znam da ce me bodriti i naterati da ne odustajem i da nastavim dalje. Da idem napred. Posle ce me terati da radim sklekove. Zna koliko mi to teshko pada, ali znam da ce me i tad bodriti i govoriti kako ne treba da se zapustim. Kasnije ce me poslati na tushiranje uz rechi “smrdish, marsh pod vodu”. Do tada ce on krishom igrati igrice na lap topu. Znam! Uvek je iskren prema meni i istinu mi saopshti na neki neobichno simpatichan nachin, ali nikad nece priznati svoju strast prema igricama. Neka, neka, ulovicu ga kad tad.

Kad sam nesigurna, uliva mi sigurnost, kad sam tuzhna uvek uspe da mi nemsti osmeh na lice, kad sam umorna masira me.. Jedino ne zna kako da mi pomogne oko nesanice. Ja mislim da zna, ali da ne zheli jer se uglavnom tad druzhimo.

Druzhimo se vec godina, ni on ni ja ne znamo kad smo se upoznali, ne obracamo pazhnju na datume i slichne gluposti. Ponekad ga iznenadim poklonom. I nikad mu se ne zahvaljujem shto je uz mene. Kazhe da to nije potrebno i da zna da ja bez njega ne mogu..

Istina je da ne mogu bez njega.. Niti zhelim.. A i ne moram..

Nemm nekih velikih problema u zhivotu. Ostala su mi tri ispita na faxu da ochistim prvu godinu. Od toga jedan ceo i dva polovichna. Problem je shto ne mogu sebe da nateram da uchim. Zashto je to tako? Jer su mi ostali najtezhi ispiti, tj. ispiti iz predmeta koje ne volim. Ali treba stisnuti zube i krenuti dalje, odnosno krenuti na privatne chasove. Ali ajde, proci ce i to. Skupicu snage.

Krenula sam juche u auto shkolu. Danas smo imali drugi chas teorije. Nije bilo loshe, niti naporno, ali predstavlja josh jednu obavezu. Ne muchi me sve to toliko. Ovih dana nisam shvatala u chemu je problem.

Tonula sam sve dublje, a nisam videla izlaz. Po celu noc sam visila na netu, troshila vreme na gluposti. Samo da prodje josh jedna noc kako bih prespavala naredni dan. Slushala sam probleme dragih osoba i gomilala ih na svoje. Jer ako neko meni blizak ima problem, to postaje i moj problem. Jedina razlika je shto sam ja cutala o svojima. To breme je iz dana u dan postajalo sve tezhe. Guralo me je dole. Gushilo me je. Pritiskalo me je sve vishe i izbacivalo iz elementa.

Ali napokon sam shvatila. Nadam se da cu se trgnuti kroz ovaj text, da cu napraviti pravi korak i zakorachiti na jedan stepenik vishe. Jednostavno se moram vratiti u normalu jer osecam da ovako ne mozhe dalje..

Svukoh sve i srushih se u krevet. Prebacih cebe i jorgan preko sebe. Ne mogu da se pomerim. Nemam snage. Bezvoljna sam ceo dan. Premorena od odmaranja i smorena od celokupnog deshavanja. I onda uhvatim da pishem, iako ne znam shta mozhe ispasti od ovoga. Ovaj text ce definitivno biti obojan nekom sumornom i bezlichnom bojom jer ne znam koliko mogu uneti sebe dok sam u ovako iscrpljenom stanju. Kao da je neko isisao svu zhivost iz mene i bacio u najtamniju i najdublju jamu da crknem u agoniji i najvecoj patnji. Jer, ima li ishta gore kad je chovek sam?

Legoh na stomak, zagrlih jastuk.. Od toliko ljudi, poznanika, sluchajnih i ne slachajnih prolaznika, toliko dusha, a svaka je prazna. Zatvorena, zachaurena i cheka bolji zhivot. Drugi zhivot. Cheka da se neshto konachno desi. Cheka neki znak da reaguje. Da skloni pauchinu i napokon pokazhe svoju pravu kozhu. Pored toliko licemernih, odvratnih i ogavnih treba pronaci onu koja je namenjena tebi. Treba pronaci izgubljeni komadic svoje dushe.

Legla sam na ledja.. Ovo je jedna od chinjenica koje ukazuju na to da ne mogu da zaspim. Prevrtanje po krevetu, u mom sluchaju, impplicira na to da me neshto muchi. Shta znachi rech paradox? Ali nije to u pitanju. Pisanje mi je uvek pomagalo da se reshim te muke shto me chvrsto stezhe i ne da mi da dishem. Ali sada moram pronaci neki novi nachin. Zashto? Jer ne zhelim da pricham o njoj.. Ne zhelim da ona bude jedna od tema mojih textova, ne zhelim da textovi budu posveceni njoj. Ne zhelim da je provlachim kroz rechenice. Ne zhelim da stavljem na papir ono shto osecam prema njoj. Zhelim da ta osecanja budu u mom srcu i da nikada ne pobegnu iz mene..

Moram priznati da su poslednjie rechenice obasjale ostale i da su upravo te rechenice ipak obojale ceo text.. u nimalo sumornu boju..

Lezhim na desnom boku. Tako uvek lezhim kad sam pored nje. Glava na njenom levom ramenu, ruka na njenim grudima. Jedino tako mogu zaspati..

Ovom rechenicom, text se zavrshava..