Svukoh sve i srushih se u krevet. Prebacih cebe i jorgan preko sebe. Ne mogu da se pomerim. Nemam snage. Bezvoljna sam ceo dan. Premorena od odmaranja i smorena od celokupnog deshavanja. I onda uhvatim da pishem, iako ne znam shta mozhe ispasti od ovoga. Ovaj text ce definitivno biti obojan nekom sumornom i bezlichnom bojom jer ne znam koliko mogu uneti sebe dok sam u ovako iscrpljenom stanju. Kao da je neko isisao svu zhivost iz mene i bacio u najtamniju i najdublju jamu da crknem u agoniji i najvecoj patnji. Jer, ima li ishta gore kad je chovek sam?
Legoh na stomak, zagrlih jastuk.. Od toliko ljudi, poznanika, sluchajnih i ne slachajnih prolaznika, toliko dusha, a svaka je prazna. Zatvorena, zachaurena i cheka bolji zhivot. Drugi zhivot. Cheka da se neshto konachno desi. Cheka neki znak da reaguje. Da skloni pauchinu i napokon pokazhe svoju pravu kozhu. Pored toliko licemernih, odvratnih i ogavnih treba pronaci onu koja je namenjena tebi. Treba pronaci izgubljeni komadic svoje dushe.
Legla sam na ledja.. Ovo je jedna od chinjenica koje ukazuju na to da ne mogu da zaspim. Prevrtanje po krevetu, u mom sluchaju, impplicira na to da me neshto muchi. Shta znachi rech paradox? Ali nije to u pitanju. Pisanje mi je uvek pomagalo da se reshim te muke shto me chvrsto stezhe i ne da mi da dishem. Ali sada moram pronaci neki novi nachin. Zashto? Jer ne zhelim da pricham o njoj.. Ne zhelim da ona bude jedna od tema mojih textova, ne zhelim da textovi budu posveceni njoj. Ne zhelim da je provlachim kroz rechenice. Ne zhelim da stavljem na papir ono shto osecam prema njoj. Zhelim da ta osecanja budu u mom srcu i da nikada ne pobegnu iz mene..
Moram priznati da su poslednjie rechenice obasjale ostale i da su upravo te rechenice ipak obojale ceo text.. u nimalo sumornu boju..
Lezhim na desnom boku. Tako uvek lezhim kad sam pored nje. Glava na njenom levom ramenu, ruka na njenim grudima. Jedino tako mogu zaspati..
Ovom rechenicom, text se zavrshava..
