Creative Disorder

Hey..
Eh, kako početi..
Sinoć sam se uplašila k’o nikad u životu..
Moja najbolja drugarka bila kod mene.. U jednom trenutku smo se baš zezali, a već u narednom toliko sam bila uplašena da mi je srce htelo iskočiti..
Na početku sve je bilo ok.. Kad smo moj brat i ja krenuli da je otpratimo kući, bilo joj je teško stajati na nogama, baš joj se spavalo.. Mi sve kontali, rasaniće se kad izađemo napolje.. Što nije bilo moguće jer nije bila pospana, nego joj je pao šećer..
Jedva je obukla jaknu i krenula da obuva patike.. Još se naslonila ne mene.. Sva sreća da sam je držala kad se onesvestila.. Baš meni na ruke.. TEK u tom trenutku sam skontala šta se dešava.. Odmah mi se odvrteo film kako je primila inzulin, ali i da nije dovoljno jela.. Držala sam je onako bez svesti dok je brat zvao njene. Toliko sam se uplašila da sam čak u jednom trenutku pomislila da ću je izgubiti.. Svašta mi je prošlo kroz glavu..
Stavili smo je na krevet, moja mama i brat su je pridržavali dok smo pokušavali da je održimo budnom. Klečala sam ispred nje, držala njenu ruku i čak zaplakala.. Ne znam zašto, ali brzo sam obrisala suze.. Tih nekoliko minuta dok njeni nisu došli meni su se činili kao večnost.. Minuta kao da nije trajala 60 sekundi, nego mnogo, mnogo više..
Napokon su stigli.. Znam da sam buljila u onaj aparat i čekala da se ispiše nivo šećera. Zauvek ću pamtiti taj broj.. 1,2.. A i onu ogromnu iglu koju smo joj gurnuli u ruku.. levu.. Ja sam joj sve vreme držala desnu ruku.. U trenu mi je stisnula ruku i u istom tom trenu mi se osmeh pojavio na licu.. Da nemam uši, smejala bi se oko glave.. Najlepši trenutak – kad se nasmejala.. Mada se ona smejala sve vreme (dok je koliko toliko bila ’’budna’’) i slala nam poljupce..    Dokaz da je za smejanje potreban mali broj mišića.. samo jedan..
Sve je bilo ok.. Ponovo je bila sa nama..
Sinoć dugo nisam mogla zaspati. Nisam mogla da sklopim sve kockice u glavi. Kako se to moglo desiti? Kako nisam odmah skontala šta se dešava? A toliko sam čitala o tome i trudila se da sve naučim.. Toliko mi je i ona pričala o tome. Ali, naravno, ja sam shvatila tek kad se onesvestila.. Mislim, bravo za mene.. Ovo je bila ironija.. Napokon sam zaspala. Naravno sa jastučićem u rukama koji sam dobila od nje.. Jedva sam čekala jutro da je zagrlim.. Onda mi je samo to bilo u glavi.. Da je zagrlim.. I da joj kažem koliko mi znači..
Tek sam jutros bila svesna svega.. Dosad nisam shvatala koliko je dijabetes opasan.. Sada znam.. O, znam..
Sve ovo me još promenilo.. Kako i ne bi..
Et’ to bi bilo sve.. za sada.. naravno, ima tu još mnogo toga..
Ipak, hvala na slušanju..
Bye..