Sedim na ovom kauču, u ovom stanu, samo nekoliko trenutaka nakon završene poslednje stranice knjige. Pre nekih 7 minuta propustih njenu poruku da li spavam. Odgovorih 7 minuta kasnije i to je već bilo prekasno.

Kontam da bi trebalo da idem na spavanje jer digitalni sat samo što nije otkucao ono đavoljsko vreme, tačno 3 sata nakon ponoći, ali častim se ovim trenucima kada upijam sadašnji trenutak.

Kažu živeti u prošlosti dovodi nas do depresije, dok živeti u budućnosti je ravno potpisivanju sporazuma sa anksioznošću. Iskusih oba stanja. Nije bilo ni malo zanimljivo. Sada, sada bukvalno ne znam šta mi donosi sutra. Da, postoji neki okvirni plan kojim bi bilo lepo da se stvari dešavaju. Ali sa druge strane, prethodnih 20ak dana nisu bili onakvi kakvim sam ih zamišljala. Bukvalno ni jedan dan se nije odigrao po unapred zamišljenom planu. I drago mi je zbog toga. Drago mi je što se prethodni projekat odužio, drago mi je što sam istog dana započela drugi projekat. Drago mi je što su me neke 'obaveze' sačekale baš ovih dana iako je po planu bilo da se izdešavaju pre dve nedelje. Jer u suprotnom, ne bih sada bila na ovom mestu na kojem sam sad.

Nedavno sam govorila o tome kako se sve dešava u tvoje vreme. A ne u 'svoje vreme'. Stvari se dešavaju kada univerzum proceni da si spreman za njih i kada si u mogućnosti da upiješ svu moć tog trenutka.

Moj um odavno nije okrznula depresija. I moj um odavno nije okrznula anksioznost. I zaista sam zahvalna na tome. Moć sadašnjeg trenutka. Bez očekivanja, bez raočaranja i savršeno spremna na sve što me čeka u narednom periodu.

Zajedno sa svojim snovima, zajedno sa svojim knjigama, zajedno sa svojim maratonima i zajedno sa svojom umetnošću. Ruku pod ruku sa srećom i optimizmom u svako naredno jutro.