Zanima me u kom tačno trenutku smo mi, jedina misaona živa bića na zemlji, počevši tamo od plemena Maja i Inka i još dublje u istoriji, došli na tu ideju da nama nešto pripada? Da nama neko pripada? Da smo mi nešto zaslužili i da smo mi nekog zaslužili?
U kom tačno trenutku smo uzeli za validno da prisvajamo? Da uzimamo od prirode, da uzimamo od drugih, da očekujemo od prirode i očekujemo od drugih ljudi? Zašto je iko dužan nama nešto da da? Da pokloni deo sebe?
Razumem da potrčimo nekad pred rudu, zaletimo se previše. Pa čak i poletimo i preteramo. Ali zar nije nejbitnije biti zahvalan na onome što imaš? Na svim onim sitnicama koje uzimamo zdravo za gotovo. Naprotiv, mi se bunimo kada ostanemo bez onoga što nikad u suštini i nije bilo naše. Kako je sve lako shvatiti kada rastavimo na proste delove, ha?
Zašto to ne radimo svakodnevno? Hajde da to radimo svakodnevno. U svim aspektima naših života.
I vraćajući se na sam početak, odakle meni pravo uopšte da mudrujem o životu, kad o njemu ne znam ništa. Kao ni o umetnosti. Osim što mogu da ih osetim.
