Isplakah se nocas isto koliko je i kise danas palo. I nije nista lakse i sve vise piskim.
Nije tacno da mi se sve skupilo, nego se u tom trenutku sve raspalo.
Srusilo se kao kula od karata.
I ne znam gde sam i ne znam kuda cu i ne znam sta cu. Nista ne znam, al' znam da treba da placem. Iako znam da time ne resavam nista.
Ne idem ni napred ni nazad vec stojim u mestu i davim se u sopstvenim suzama. Slane suze pojacavaju mi zedj.
Udavim se u sopstvenoj tugi i nesreci i nema dalje. Nema ni nazad. Nema me vise.
Ne verujem ni u pakao, ni u raj. Verujem u duhove. I vanzemaljce. I gremline koji mi nocu dodju u san i ubiju me. Svaku noc ponovo. Sve dok se ne probudim okupana sopstvenim znojem i zalepljenih kapaka od slanih suza.
I to je zivot. Nekome sladak, nekome gorak. Moj zivot je slan.