Posle dve selidbe, mamine bolesti i ostalih sranja koja su se izdesavala, napokon je nastupio neki miran period. Ali kako adsl jos uvek nije preseljen, kacim se na komsijin net i psujem ga kad ga isljuci u 23h.
Tako da imam dosta vremena nocu da razmisljam i cini mi se da u poslednje vreme ne iskljucujem mozak.
Kako sam sve vreme vec duzi period stalno u nekoj guzvi, napokon nadjoh vremena da shvatim u kojoj tacki se nalazi moj zivot i koji su sledeci koraci.
Nemam pojma koji su moji sledeci koraci.
Definitivno shvatih da je ona prica o sudbini samo bajka za malu decu i vise je ne smatram saveznikom. S obzirom na to, pocela sam da razmisljam koliko bi mi zivot bio drugaciji da sam ponekad u proslosti skrenula levo, umesto desno? Oduvek sam smatrala da su se neke stvari slagale jedna na drugu jer je nekako trebalo da dodjem na ovu tacku gde sam sada. Nisu se stvari slagale jedna na drugu kao prazne kutije vec sam ja svojim rukama slagala puzle. Puzle ko puzle, nekoliko vrsta oblika, lako se uklapaju jedna u drugu, ali slepi ljudi ne slazu puzle jer ne vide lik koji je na njima. Kako da znam da sam ja svoje puzle slozila ispravno? Kako da znam da nisam negde pogresila i da li je sada trebalo da sam negde na sredini ili sam vec udarila glavom u zid?
Zivimo zivot i svakim danom ga uzimamo zdravo za gotovo. Neko zivi po pravilima, neko ne, a na kraju svi zavrsimo na istom mestu. Neki pre, a neki kasnije.
