Večeras mi se raspoloženje spustilo za još jednu stepenicu niže. Nekako više ne mogu da navlačim osmeh na lice kada se ne osećam tako. Naučila sam da je u ovakvim situacijama najpametnije leći u krevet i zaspati.
     Mrzim kada prođe dan, a ja ne ostavim neki trag iza sebe. Upravo takav je bio današnji dan. Prazan. Obojan nekom sumorno plavo-sivom bojom. A ta boja je sa sobom odvukla i moju volju. Tešim se da je sutra novi dan i da će ponovo zasijati sunce. Nadam se da će se noćas raspoloženje baciti niz stepenice, udariti o pod, a jutro hitrim korakom krenuti UZ iste.
Kada su aktuelni 'problemi' vezani za fax, molim se za neko bolje vreme. Kada su ti 'problemi' potisnuti u nekom drugom vremenu, uvek se nađe druga glupost da navuče zavese na sve ono dobro.
     Iza tih zavesa, uvek se bavim istom problematikom i uvek me muče iste misli. Ali tu 'veliku' tajnu još nisam spremna da podelim ni sa kim..