Ovo će biti jedan hirovit tekst, jer izrevoltirana sam soliteljima pameti koji su uvereni da apsolutno sve tajne ovog sveta znaju.

Jasno je meni da ništa na ovom svetu nije za sigurno i da sve prolazi, treba živeti i uživati u trenutku. Biti strpljiv i za životnog partnera izabrati osobu koja je na istom nivou ličnog razvoja kao i mi sami.
Ali kad uložiš evo skoro godinu dana u lični razvoj jer već sam pisala da je to jedini put do sreće, rad na sebi. Onda dođemo u ovakvu situaciju u kakvoj sam ja da sam sa 26 godina mentalno na nekom mnogo višem nivou. Ali opet nemam dovoljno iskustva kao mnogo stariji od mene. Shvatila sam odavno da je najbitnija stvar na svetu voleti sebe, biti strpljiv i ovladati svojim emocijama, hormonima i umom.

I dolazimo do tačke u kojoj da bih pokrila sva polja na kojima se razvijam na dnevnom nivou, nešto mora da se žrtvuje. E tada na scenu nastapaju oni ljudi koji će da te kritikuju ako žrtvuješ san. Koji će te kritikovati ako na kratko zapustiš posao zbog npr bolesti i opšte iscrpljenosti tela (jer btw, istračala sam polumaraton u subotu i to mrtva bolesna). Naći će se ljudi koji će kritikovati način koji smo izabrali na put do vrha i gomila drugih ljudi koja će sve samo ne pružati podršku.

Dakle, ne možemo zadovoljiti sve oko nas. Jedino koga treba da zadovoljimo smo mi sami. Ali to shvatim nakon što pustim da mi ljudi pomere guzu i nateraju me da izgubim volju. A to čak rade i ljudi koji su na višem nivou ličnog razvoja.

Poenta je, između ostalog, budite plemeniti. Nije samo do onoga šta govorite, više je do onoga šta radite. Nije dovoljno reći: neću o nekom da sudim jer ne znam njegovu stranu priče, ali ipak da ga napadate. To tako ne ide. Budite plemeniti i nežni i ka samim sobom. Jer očigledno drugi ljudi neće biti.

Izgubih nit, tako da odoh da polažem test za sertifikat dok ne izgubih sve živce. Be greatful, be kind, be humble.