U poslednje vreme nisam u stanju da napišem smislen tekst. Previše toga se skupilo i previše toga potiskujem u sebi. Svaki put kad počnem da pišem ne znam odakle da počnem. Ako ne izbacim to iz sebe, opet će se reči pokvariti u meni i učiniti me toksičnijom nego što sam sad.
Oduvek sam smatrala da vrlo dobro vladam situacijom oko sebe. Sada počinjem da shvatam da propuštam veliki deo slagalice i nije mi jasno kako nisam primetila da postoji šira slika od one koju vidim. Činilo mi se da mogu sve da razumem. Razmisliću dva puta, mućnuću glavom, ali pronaći ću problem. Nisam računala na to da neću uvek dobijati povratne informacije koje su mi potrebne da sklopim slagalicu.

Trenutno mi mnogo delova nedostaje, ali se nalaze na mestu do kojeg ne mogu. Da primenim silu je jedini način, ali ne želim ništa da pokvarim niti da izazovem nečije suze. Nažalost, to se ponekad dešava. Nakon toga sledi ovakva jedna neprospavana noć, kada analiziram parče slagalice koje sam dobila. Tražim mesto kom pripadam i na osnovu te jedne mizerne informacije pokušavam da pretpostavim kakvog je oblika sleća puzla. Fora je što imam manje od 50% šansi da pogodim. A do sad mislim da nisam pogodila ni jednom.

U trenutku kada pomislim da napokon shvatam, ispostavi se da sam na totalno pogrešnom putu i moram da se vraćam u nazad.

Noćas sam se vratila jedan korak u nazad. Vratih se na lekciju u kojoj treba da naučim da su problemi drugih krupniji od mojih i da mi je pametnije da zabijem glavu u pesak kao noj, a ne da pravim rupu u pesku koja će mi služiti kao wc. Toliko kenjam da ću se na kraju udaviti u svojim govnima.

Dokrajčiće me moj manjak samopouzdanja. Samo čekam dan kad će me moja potreba za pažnjom dovesti u situaciju iz koje ne mogu da se izvučem. Po psihologiji, razvila sam se u psihicki nezdravu individuu jer tokom detinjstva nisam zadovoljila svoje osnovne potrebe. Napokon sam svesna toga. Ali da li je kasno da to ispravim?