Šta je čoveku potrebno da digne ruku na sebe? Koliko hrabrosti treba da okončaš svoj život? Ili je u pitanju kukavičluk? Da li treba žaliti te osobe?
Ovim pitanjima se pre nisam zamarala. Ali kada se suočiš sa činjenicom da je to uradio neko tebi drag, ta pitanja se stalno vrte u glavi.
  U jednom postu sam spomenula kako je nedavno jedna drugarica sebi oduzela život. Noć 18. na 19. jul. Petak na subotu. To veče je bilo kobno za nju. Izašla je u grad, a završila pod vozom. Izašla je sa drugaricama u provod, a nikad se više nije vratila kući, živa. Sahrana je bila u nedelju – 20. jula.
Groblje puno dece, svi drugovi i drugarice na istom mestu, a svi su tu za Dacu. Suze na licu. Bol u duši. Slomljena srca. Cveće. Sanduk. Krst. Poslednji pozdrav i večni mir.
  Ja nisam dovoljno dobro poznavala Dacu, ali poslednje što je ona uradila uživotu, ja radim s ljubavlju skoro svaki dan. Trčanje. Ja trčim ka slobodi, a ona je otrčala u smrt. Tek je napunila 17 godina. Imala je samo nekoliko meseci manje nego kad sam ja istrčala svoj prvi polumaraton.
  Sećam se svakog trenutka ta dva dana. Sećam se momenta kad sam saznala, osećaja kad sam ugledala njenu sliku na parti. Likova ljudi koji su prolazili oko mene, šaputanja na ulicama, iskrivljene istine, svake suze..
Od njene smrti je prošlo nešto više od tri nedelje. Ožiljci na licima onih koji su je voleli još nisu zarasli, a oni na srcima verovatno neće nikad. Što je učinjeno, učinjeno je. Povratka za nju, nažalost, nema. Nema druge šanse. Imamo samo jedan život, a ona je svoj napustila. Napustila je sve nas. Više nije među nama, ali uspomena na nju i dalje živi i živeće večno. U našim mislima. U našim srcima. Njen lik će zauvek ostati u našem sećanju.
Počinila je najgori greh – počinila je samoubistvo, ali to neće promeniti našu sliku o njoj. Bar moju neće.
Pamtićemo njeno uvek nasmejano lice. Pamtićemo je po osmehu koji nikad nije izostao. Po njenim očima koje su isijavale pozitivnu energiji. Njen glas kada bi se uvek jasno i glasno javila u prolazu. Pamtićemo sve ono lepo što je učinila za nas.
  Nikad nećemo shvatiti zašto je to uradila, niti ćemo ikad saznati zašto je trčala prema vozu. Kakve su joj misli u tim trenucima prolazile kroz glavu? Kakva osećanja su se lomila u njoj? Strah? Bes? Spokoj? Mir? Radoznalost? Da li je mislila na drugove koji bi sada sve dali da je vrate? Da li se setila mlađe sestre koja ju je volela najviše na svetu?Te odgovore je ponela sa sobom u grob. Neopravdavam njen čin, ali joj to neću uzeti za zlo.
  Imala je tek 17 godina. Bila je još samo dete.

  Prošla sam sve faze tuge:
Bes.
Strah.
Krivnju.
Žalost.
Prihvatanje.
Još radim na ovoj poslednjoj fazi..