Imam neku novu teoriju/ideju da neću naučiti lekciju sve dok sve lekcije uredno ne dokumentujem. Ne mora biti perfektno, ali mora biti zavedeno.

Pa da počnemo daleko u nazad, pre 3ipo godine izašla sam iz veze. Naš odnos od starta nije imao potencijal da se razvije jer se nismo ni potrudile da zaista upozano jedna drugu. Kao što obično i biva jedna strana je davala više, ta strana sam bila ja što naravno rezultuje mojom povređenošću.

Nakon raskida posetila sam drugaricu čismo da malo skrenem misli, naravno pričale smo o tome kako se osećam, a potom je usledio povratak nazad. To je trenutak kada shvatih da nikog zaista nije briga. Shvatila sam da je jedina osoba na koju mogu da računam - samo ja. Use i u svoje kljuse. Niko te neće izvući iz nevolje, ni na koga ne možeš da računaš 100%. Niko ne živi takav život da ti se može naći tu u apsolutno svakoj prilici. Svi smo sebi na prvom mestu. Tako smo napravljeni i to je normalno. To nije nikakva disfunkcija društva. Jednostavna biološka ili fiziološka stvar.

Kao introvertna gej devojka u Srbiji, razvila sam zidove oko sebe čak i prema osobama sa kojima to nije tako trebalo i smelo. Odrasla sam u disfunkcionalnoj porodici u kojoj je najbolji lek samo da se prećuti i zaboravi. Tek sada shvatam koliko sam osobina stekla kroz život ugledajući se na roditelje. Ako pogledamo da jedino što oni trenutno u životu imaju jeste da smo to brat i ja (nije tako teško dobiti dete), rekla bih da se nisu previše potrudili što se razvoja tiče. Rade na svojim poslovima od završetka srednje škole, žive u malom mestu, nezadovoljni su svojim poslovima, ali ćute, trpe i čekaju penziju.
Nepoverenje prema ljudima - to preuzeh od mame. Loša komunikacija - takođe. Dizanje ruke od stvari čim postanu malo teže - od oboje. Lenjost - od tate.

Nisu umeli bolje. Ne osuđujem ih. Uradili su najbolje što su mogli. Samo je vreme da se prekinu neki paterni u životu.

Startovala sam pogrešno. Misleći na život. Ali prvu borbu sam u startu dobila. Borila sam se sa pupčanom vrpcom za svoj život i pobedila. Možda sam iz borbe izašla ranjena, čitaj plava kao kao štrumf i možda me jesu oživljavali, ali ja sam smrt pobedila. Mada, kao škorpija, ceo život osećam nenormalnu povezanost sa tom svojom mračnom stranom.

 

Veći deo života sam provela kao žrtva. Krivila sam sve druge osim sebe. Krivila sam druge jer nisam imala dobru startnu poziciju. Krivila sam druge što nisam imala priliku od starta da se razvijam brzinom kojom se sada razvijam. Ukratko, kao što već rekoh živela sam životom žrtve umesto životom pobednika. Znam da su mnogi doživeli sranja i drugi su bili bez podrške porodice i izašli su iz tih bitki neokrnjeni. Znam da ne postoji nikakva tajna, jednostavno im sklop u glavi nije dopuštao da padnu i predaju se. Trudim se da se ne predajem i ja. Vodim mnogo bitki sa svojim mozgom. Depresivne epiyode su mi više nego poznate. Pa sam razvila sistem pod nazivom: Gremlinom put za Itaaku. Znači nemamo definisam cilj, tj cilj je da se krećemo. Nemamo odredište. Sve dok ide noga pred nogu - sve je okej. Taj sistem je podrazumevao sledeće:

- zdravu ishranu

- fizičku aktivnost

- mnogo čitanja

- edukativni podkasti

- i mnogo vežbe na profesionalnom nivou.

 

Odlučila sam tada, pre 3ipo godine da ću svoj život promeniti. I promena je počela instantno. Pridržavala sam se svojih idrednica i sve je bilo u redu.

Ubrzo je Univerzum prepoznao moj napor i iskrenu želju za bolje sutra i u ruke mi je došla knjiga od Brajana Trejsija - Ciljevi. Mnogo zanimljivih i simpatičnih stvari se tu našlo, ali ono što mi je posebno privuklo pažnju jeste - kako zamišljamo savršenu osobu i to je potrebno napisati na papir. Nisam bila preterano specifična, ali prva misao koja mi se javila u glavi jeste ambicioznost. Želim nekog ambicioznog jer prethodna veza nije uspela upravo iz tog razloga: nismo bile na istom nivou mentalnog razvoja. Tu rečenicu sam čula baš baš mnogo puta u životu. Elem.

 

Univerzum mi je poslao novu osobu u život. Ambicioznu. Svet mi se okrenuo naopačke. Upoznale smo se nakon 12 dana dopisivanja. Zašto baš tada? Jer je za tada imala kupljenu kartu za Srbiju. Došla je sa drugog kraja sveta. Držala sam se svoje odluke da me ništa neće poremetiti u svojim ciljevima da postanem najbolja verzija sebe i odbijala sam viđanje. No, ne lezi vraže, do viđanja je došlo i tu je bio kraj moje pribranosti. Zaljubila sam se kao nikad u životu.

 

Osoba je mnogo starija i iskusnija od mene. Odmah smo počele da planiramo moj odlazak. Prvi pokušaj nije uspeo i nastupio je deprimirajući period. Svo znanje koje sam stekla u prethodnom periodu sam iskoristila upravo u toj prilici i zadržala sam nas na okupu. Na redu je došao drugi plan i sprovele smo ga skoro u roku od odmah i ako i prvi put - plan nije uspeo. Jer brzopletost. Jer verovanje drugima. Jer neproverene informacije. Tada smo malo stale na loptu. Opet je moja majka dala meni jedan savet: ne brzajte. Smirite se i razmislite. Nastupio je period u kojem se mnogo razmišljalo. A malo radilo. Videle smo se ponovo jer nam je situacija dizvoljavala da ona često odsustvuje sa posla i provele smo fantastičan period zajedno. Bile smo čvršće nego ikad. Sve je izgledalo savršeno.

 

A onda nastaju problemi. Čak je i treći plan propao - ali nismo mi bile krive. Njoj su se stvari iskomplikovale na poslu. Jedino je preostalo da otvorim firmu i konkurišem na osnovu toga. Kao dovoljno je da imam firmu i to je to. Iz dana u dan su dolazili novi problemi i nove lekcije.

 

Sada ustvari želim da pričam o samom naslovu - zašto 40%?

 

Ono što sam ja mislila da je mojih 100% u tom trenutku je i bio maximum koji ja mogu da dam. Raspad sistema, krah svrhe i nakon nekog vremena ponovo sam na vrhu. Imam novo značenje 100%, sada mogu više i jače. Ove situacije se ponavljaju svaki put kada život od mene zahteva da se popnem na stepenicu više. Samo otvaranje firme. Ja kao introvert okej završim to uz dosta papirologije i mučenja. Očekujem porez i doprinose neku onako finu sumu mesečno. Okej, mogu ja to. Dođe rešenje - duplo od onoga što sam ja zamišljala. Ponovo moram na stepenicu više. Ispostavi se da je potrebno vrteti mnogo više novca na mesečnom nivou kako bih mogla da prikažem firmu kao funkcionalnu i da se zaista izdržavam od nje. Još jedna stepenica više. Jedan klijent, drugi klijent. Ide. Ne ide. ide. Ne ide. Krene. Stane. U minusu sam. Nisam u minusu. Troškovi rastu jer mora se uložiti u tehnologiju. Ponovo sam u minusu jer leto je mrtvo. Ponovo se vadim iz minusa. Ide nekako. Klijent me nasamari tj da mu dopustim da me prevari. Prihvatam odgovornost. Drugi klijent nestane na neko vreme dok ne saznam da sarađuje sa drugom firmom. Ljudi su stoka. Ali ja sam kriva. Nikad klijent nije kriv. Okej, bar neko i dalje posluje sa mnom. Konstantno vijanje novih klijenata. Nauči šta su i kako funkcionišu fakture. Šta je KPO, kako se to vodi, šta se tu radi? Napravi sajt - sama. Izgradi drušvene mreže firme - sama. Nauči kako se koriste reklame na fejsbuku - sama. Radiš SEO, radiš PR, radiš ono što je tvoj posao zaista. Radiš osmasto miliona raznih stvari - sama. Nema nikog da ti kaže najosnovnije stvari. Da li sam ovim ili onim počinila neko kažnjivo delo? Uplati pazar, sredi knjige, pošalji fakture, vijaj nove klijente, održavaj lep odnos sa klijentima, idi na konferencije svojih klijenata i maka nekoliko sati se divi svom umeću. U međuvremenu se razboliš - ali nema bolovanja. Nema da skočiš kad zazvoni alarm jer će šef biti ljut ako kasniš, moraš da se nateraš sam. Nema da odeš na posao i dobiješ zadatak koji treba da rešiš - moraš sam da zadaš sebi zadatak, pa tek onda da ga rešiš. Moraš da pratiš trendove, moraš da provališ stil klijenta, šta klijent želi, moraš da se boriš sa izuzetno niskim cenama konkurencije. Moraš još gomilu stvari, a nisi ih ni svestan. Moraš da naučiš nove programe jer je to sad aktuelno. Moraš konstantno da razvijaš svoje veštine jer ni posle 10 godina nisi sve naučio. Nemaš ni vremena ni novca za kurseve.

 

Pored toga moraš i dalje sve redovno, da skuvaš ručak, opereš sudove, opereš veš, usisaš, obrišeš prašinu, skloniš za druga dva člana jer ti radiš od kuće, a to onda i nije posao. Moraš da voziš babu kod doktora. Moraš da voziš drugu babu u banku. Moraš da voziš strica u bolnicu i moraš da odeš na posao po mamu jer su joj srasle dve kosti na tabanu i teko joj je da šeta. Moraš bratu da staviš pirinač da mu se skuva u određeno vreme kako bi ga pojeo tačno za onih 15minuta kada je kod kuće između dva posla.

 

Plus uz sve to rešavaš papire za vizu. Da bih otišla kod svoje devojke (kladim se da ste i zaboravili početak teksta). I kažu ljudi - pa lako je tebi. Ti sve četiri u vis i ne razmišljaš ni o čemu. Ali ja sam izašla 3x na svirku u godini dana - pa ti to ni ne voliš? Ljudi, ja nisam kupila ništa sebi osim jednih patika jer su mi se sve raspale - pa ti ni ne voliš šoping. Ali ja sam jednom otišla u biokop - pa imaš sve flmove online. Ljudi, ja nisam sebi kupila ni jednu novu knjigu - pa ti ionako čitaš sve te neke čudne knjige koje ni nema da se kupe ovde već čitaš u pdf-u. U prevodu - meni je lako. I jeste mi lako, ali ponašajte se prema meni kao prema čoveku.

 

Dođu mi vesti od moje devojke, e trebalo bi da imaš bar auto na svoje ime. Okej, imamo porodični automobil ali nije moj. Kako da pitam oca da prebaci automobil na moje ime? Kao što rekoh nemamo nikakav odnos niti živimo zajedno. Rešim to, iskeširam lepu sumu. Okej. To je to, rešila sam papire. Stigne mi od devojke: e bilo bi dobro da imaš neku nekretninu na svoje ime. Temperaturu sam dobila samo od onog automobila kako sada ja da tražim ocu ovde u Srbiji, ocu alkoholičaru da prebaci kuću na mene? Skupljam hrabrost, tražim samopouzdanje,  razbolim se za medalju, usporim proces, devojka popizdi na mene. Ja nisam planirala da imam vezu na daljinu skoro dve godine. Do sada smo uvek imale fantastičnu komunikaciju. Ali neko ko nije imao nikakve probleme u životu jednostavno ne može da shvati neke stvari. Sređivanje papira za vizu je više nego stresan i traumatičan proces i košta. Podizanje firme od nule u Srbiji je i te kako stresan i traumatičan proces i košta. Košta vremena, novca, živaca. Kroz sve to prolazim sama.

 

Prošlog leta umire bratov najbolji drug. Mesec dana nakon toga gine mi nećaka. Dva meseca nakon toga umire mamin i tatin venčani kum. Pa mamina tetka. U ovu godinu sam ušla odlaskom na sahranu ujni. Nakon toga otac mog najboljeg druga. U utorak pre nekoliko dana sam odvezla strica u bolnicu.

 

Osećam se loše kada puknem i potonem na dno. Iako sam duboko u sebi svesna koliko će taj pad kasnije dam evine u visinu jer ta eksplozija je preduslov da se dignem na jednu stepenicu iznad. Bojim se tog pada jer me strpljenje i pribranost napuste pa kažem ponekad i ono što ne želim. A komunikacija je veština i umeće. Borivši se sa svim gore navedenim situacijama prestala sam da čitam. Ono što me je održavalo na mom putu za Itaku - prestala sam da radim. Prestala sam da čitam, prestala sam sa fizičkom aktivnošću i prestala sam da se hranim zdravo. Izgubila sam sebe, izgubila sam smisao, a počela sam da gubim i osobu koju volim. Krajem januara tresnula sam ponovo o patos. Voljena osoba se distancirala od mene, a ja sam automatski skočila kao nikad do sada. Jer očigledno najbolje funkcionišem kada sam pod pritiskom.

 

Ali sve ovo vreme sam otišla i daleko od Brajana Trejsija i ciljeva i posvetila se Itaci - idem pa kad stignem stigla sam. Imajući neverovatno pribranu, zrelu, ambicioznu, vrednu i razumnu osobu pored sebe nikad nisam zamišljala da je mogu izgubiti. Imale smo savršenu vezu. Osim što savršenstvo ne postoji. I veza mora da se gradi i da se radi na njoj. Radim više nego ikad i trudim se da dokumentujem svoj proces. Dam jedan bitan deo Gremlinovog puta za Itaku jeste bio i pisanje. I sa tim sam prestala.

 

Od početka godine pročitah 5 knjiga, uradih isto toliko treninga, napisah devojci (još uvek mi jeste devojka) pismo i pokrećem novi sistem. Ovaj sistem neće podrazumevati Gremlinov put za Itaku već će Gremlin da se transformiše u labuda. Ili u još nešto lepše od labuda. Sve ovo što sam mislila da je moj maksimum, bilo je 40%. Kada misliš da dalje ne možeš - dao si ustvari 40%. Tvoje telo može više. Tvoj mozak je neuroplastičan, može da se razvija do kraja života. Kognitivne sposobnosti se mogu povećati, a nove sposobnosti se mogu razviti. Komunikaciju je moguće vežbati, a samopouzdanje je moguće podići.

 

Rad na sebi, rad na odnosima sa drugim ljudima, rad na vezi sa voljenom osobom, rad na komunikaciji sa porodicom. Rad na svojim veštinama. Rad na razvijanju samosvesnosti i na postizanju mira. I ono najbitnije, održavati svoja obećanja. Istrajati u svojim namerama. Pokazati osećanja. Biti iskren. Priznati grešku. Preuzeti odgovornost. Niko ti ne duguje ništa. Svet je samo tvoj i moraš sam da ga osvojiš. I zapamti kad misliš da si dao svoj maksimum - dao si samo 40% svojih mogućnosti.