Nekoliko dana hoću da napišem jednu veoma smislenu priču. Priča je već ispričana, izdešavala se u toku prethodnih deset dana, ali nekako sve vreme odbijam da je zapišem na papir. Čak ima i pouku što je uvek dobro..
I sada kada sam napokon smogla snage da izbacim sve iz sebe, to nije to. Trebala sam pisati uporedo sa radnjom priče i dopunjavati je svakodnevno. Ne može sve od jednom da se uradi. Jer sada kada pokušavam da se prisetim svih trenutaka i da dočaram navalu emocija i straha koji su me tada preplivali jednostavno nije to to. Reči su predugo stajale u meni. Istrunule su. Kada sam pokušala da ih zapišem na papir, smrdele su. Ništa drugo. Propale su i nikada više neće imati priliku da se prikažu u pravom svetlu..
Polako shvatam da svi imamom jednu pravu šansu u životu, a da su sve ostale samo asistenti one prave šanse. Zbog toga je potrebno otvoriti četvore oči i ugrabiti tu pravu šansu, pravu priliku kada nam se ukaže. Meni se desilo da sam svoju najveću šansu prokockala i izgubila.. Učite na tuđim greškama..
