Kažu da su promene dobre.Ali postoji i pravilo koje kaže da ne treba menjati ono što valja.
Već sam pisala o ovoj kontradiktornosti vezanoj za promene, ali preda mnom je jedna ogromna kojoj se ja ni malo ne radujem.
Svako jutro sam se budila pored nje. Svako jutro sam dobila doručak u krevet. Svako veče smo zajedno večerale i svaku noć sam spavala pored nje. Skoro godinu dana smo živele zajedno.
Teško je izgubiti svu tu lagodnost i ponovo se vratiti potpunoj samostalnosti. Teško je otići u potpuno nepoznatu beživotnu sobu veličine 8 kvadratnih metara bez interneta.
Kad malo bolje razmislim ništa od toga nije loše, niti je teško. Samo što ja to, jednostavno, ne želim. Uvek sam bila previše ponosna. Uvek sam želela sve sama da uradim. Uvek sam htela da budem 'samostalna'. Uvek sam... Realno, uvek sam radila gluposti.
A onda sam se zaljubila. Preko usiju. Odlepila ko sličica i zavolela. I onda smo počele živeti zajedno. Nakon nekog vremena sam osetila da je vreme da popustim sve kočnice i prepustim se.
I kao što rekoh, sad je vreme da odem.. a ne želim.. a moram..
Budući da imam dvadeset godina i da neću ništa dobiti histerisanjem i vrištanjem kako neću da živim u tom stanu, vreme je da se trgnem i da se sastavim. Dignem glavu i krenem napred. Potrudiću se da popravim ocene. Proći će i ova godina. Izdržaću..
"Al' onda napuni dva'es’ i tad se nesto desi,
pa citav taj fazon odjednom skapira k'o decji
i sve u sta se kleo sada zove pubertetom..."
Ali i dalje mislim da ne treba menjati ono što je dobro..
